Књига „Више од истине – Кадијевић о Кадијевићу“ аутора Дејана Огњановића настала је на основу исцрпних разговора који су трајали годину дана и у којима се редитељ и историчар уметности Ђорђе Кадијевић (84) осврће на свој филмски и телевизијски опус, као и на друштвени и културни контекст у којима су његова дела настајала.
Кадијевић је на промоцији књиге 12. септембра у Филмском центру Србије захвалио Огњановићу што је његове речи уобличио на такав начин да су добиле лепоту прозног дела које и сам повремено чита са великим уживањем. Огњановић, писац, филмски и књижевни критичар, преводилац и есејиста, изјавио да се уместо да пише студију о Кадијевићу одлучио за „ја“ форму, јер сматра да је он сам најбоље образложио своју филмску, али и животну естетику и поетику.
„При нашем првом интервјуу, пре десетак година, одушевили су ме његова ерудиција и ставови, а фрустрирала чињеница да се о Кадијевићу и његовом делу, о томе какво благо имамо, тако мало зна. То је била иницијална каписла да забележим његове речи за будуће генерације“, рекао је Огњеновић.
Књигу је објавио новосадски „Орфелин“, уз помоћ Филмског центра Србије. Издање у тврдим корицама на 500 страница, уз велики број фотографија хронолошки доноси причу која почиње 1933. у Кадијевићевом родном Шибенику.
Кадијевић је снимио 20 играних и ТВ филмова и четири телевизијске серије, међу којима су дебитантски „Празник“ (1967), култна „Лептирица“, „Дарови моје рођаке Марије“, „Штићеник“, серија „Вук Караџић“…
На промоцији, коју је водио Милан Милосављевић, на питање како од филма настаје уметност Кадијевић је поменуо дихотомију побуњеног човека Албера Камија и ангажованог човека Жан Пол Сартра, истичући да је он далеко више наклоњен Камију, појму усамљеног појединца који изражава свој револт, као и потрази га за идентитетом, а не колективитетом.
„Још као дечак видео сам ужасе Другог светског рата, изгубио веру у илузије, у утопије и окренуо се ономе што је индивидулано, што је без икакве везе са идеологијом. Нисам веровао ни марксистима ни хришћанима“, рекао је он.
„Када сам одлучио да се бавим филмом, прво питање било ми је: која је моја тема. То мора да се запита сваки човек који покуша да се бави уметношћу. Шта ти хоћеш да кажеш, а не да снимаш туђе филмове, да се, на пример, одушевиш Бертолучијем па кажеш: што не бих и ја тако нешто. Не. Ја сам покушао да нађем шта је то у мени што није до сада било на филму и што једино даје разлога да се ја филмом бавим. То је одговор на питање како од филма настаје уметност. То је дилема која и даље траје. Ја сам се сваки пут поново питао, пред сваки нови филм, који је мој разлог. Стварање је мучно, то је стална борба“, рекао је Кадијевић.
Како је подсетио, увек је одбијао да се бави актуелном реалношћу, опредељујући се за теме које испитују онострано.
„Када би ми неко данас понудио да радим филм, усред страхота и папазјаније савременог света из револта бих снимио бајку“, изјавио је Кадијевић.
Огњановић у уводу књиге истиче аутентичност Кадијевића као редитеља, неоправдано скрајнутог у домаћим филмским лексиконима и енциклопедијама, а њихове разговоре описује као својеврсну потрагу за оним што је „више од истине“ у његовом делу и око њега.
„Та потрага разоткрива његов опус као монолитну, дубоко промишљену и доследно спроведену целину. Тај опус сведочи о јасном светоназору и о естетеској намери из њега изведеној, те о снази и умећу да се они есететски уобличе и уметнички изразе“, оцењује Огњановић.
Текст Дејана Огњановића Ђорђе Кадијевић: Ван шаблона објављен у летњем троброју часописа Кинотека можете прочитати овде.