Програм Југословенске кинотеке Сећање на… посвећен великом филмском и телевизијском редитељу, сценаристи, историчару уметности и ликовном критичару Ђорђу Кадијевићу (1933-2026), биће одржан од 6. до 11. септембра у сали „Макавејев“.
Реч је о ретроспективи његовог биоскопског опуса, јер ће бити приказани сви дугометражни играни филмови које је снимио – четири у кратком периоду крајем 60-их и почетком 70-их и један 1990. године. Поред тога, режирао је 12 телевизијских филмова, као и две ТВ серије.
Први на програму је његов дебитантски филм „Празник“ (1967), тескобна ратна драма из угла другачијег од оног који је преовлађивао у партизанским филмовима. У изузетно јакој конкуренцији те године на фестивалу у Пули Кадијевић је добио специјалну награду за режију. Улоге су играли Јован Јанићијевић Бурдуш, Душан Јанићијевић, Бата Живојиновић…
Следе такође драме из Другог светског рата, „Поход“ (1968), са Слободаном Цицом Перовићем у улози сељака који у бегу од немачке казнене експедиције покушава да сачува теле, једино што му је преостало у животу, као и „Жарки“ (1970), о заробљеном, а несаломивом партизанском команданту, за чији лик је Кадијевић поново ангажовао Бурдуша, уз Павла Вуисића и Драгомира Бојанића Гидру.
Комедија и драма „Пуковниковица“ (1972) дешава се крајем Првог светског рата у Војводини где у посету аустроугарском официру долази његова супруга, постајући сведок пропадања царства. Насловни лик тумачила је Љерка Драженовић, а редитељ је поново ангажовао Цицу Перовића и Душана Јанићијевића.
На крају се приказује „Свето место“ (1990), по мотивима приповетке „Виј, краљ духова“ Николаја Гогоља. Тим делом се Кадијевић, аутор култног тв филма „Лептирица“, вратио жанру хорора и фантастике, настојећи да створи српски готик. Младог свештеника играо је Драган Јовановић, девојку која је вештица Бранка Пујић, а њеног оца Александар Берчек.
Опус овог апартног уметника по броју остварења не делује импозантно, али ако се посматра из угла уметничке остварености и културног значаја, допринос Кадијевића српској кинематографији је од прворазредног значаја, пише у септембарском броју часописа „Кинотека“ Дејан Огњановић. Како додаје, један од његових кључних квалитета било је умеће да с мало речи каже много, па још да то буде упечатљиво, што се утискује у свест и ту остаје.
