Часопис „Кинотека“ есејима о Ђорђу Кадијевићу, Влатку Гилићу и Оливери Катарини одаје почаст изузетним личностима наше кинематографије које су преминуле током овог лета. У уводнику Александра Ердељановића препоручује се и текст о великом кинеском редитељу Сиеу Феју, који ће бити гост Југословенске кинотеке и примити њен Златни печат, затим о програму филмова за Дан српског јединства, слободе и националне заставе, као и о америчком глумцу Грегорију Пеку, поводом 110 година од његовог рођења.
Ту су и приказ књиге „Кренуо сам да напишем нешто сасвим друго“, последњег тома целокупних дела Бранка Вучићевића (ФЦС), критика из прошлости за филм „Силом отац“ (1969) Соје Јовановић, који је 45. дигитално рестаурисано дело у пројекту А1 Кинотека, текстови о недавно преминулим уметницима – глумцу Сему Нилу и редитељу Чаку Раселу, најаве филмских смотри и фестивала којима је Кинотека домаћин – Док’н’ритам, Гауди – циклус каталонског филма и циклус српских филмова које је суфинансирао Еуримаж, као и наставак фељтона по књизи Владе Петрића.
О редитељу и сценаристи Ђорђу Кадијевићу, који је оставио изузетан траг у оквиру црног таласа, у жанру хорора и фантастике, као и у телевизијском раду, пише Дејан Огњановић, оцењујући да се већ у дебитантском филму „Празник“ (1967) сажимају читава поетика и светоназор овог уникатног и апартног аутора, али се ту огледа и наговештај његове судбине: да буде истовремено и запажен и скрајнут. Величина опуса Кадијевића, посматрана кроз бројке, не делује импозантно – пет биоскопских и дванаест телевизијских филмова, као и две ТВ серије, али ако се посматра из угла уметничке остварености и културног значаја, Кадијевићев допринос српској кинематографији од прворазредног је значаја. Један од кључних квалитета било је његово умеће да с мало речи каже много, па још да то буде упечатљиво, што се утискује у свест и ту остаје, истиче Огњановић.
Ауторска визија још једног изузетно значајног редитеља и сценаристе Влатка Гилића такође је, како пише Јован Марковић, окренута ка митском, архетипском, метафизичком, у одређеној мери и оностраном. Гилић је стваралачке врхунце остварио превасходно на граници између документарног и играног: својеврсна преплитања и напетост та два приступа филму представљају најинтригантније карактеристике његовог опуса. У кратком метру досегао је тако високе уметничке домете да се може сматрати значајним и у светским оквирима. После десетак краткометражних и два дугометражна филма, наставио је да ради као професор режије на Академији уметности у Новом Саду. За наредне, многобројне сценарије никако није добијао средства, те се из протеста повукао и са филма и из јавности, подсећа Марковић.
„Српска Ана Мањани или немирно дете југословенског филма“ наслов је есеја о глумици и певачици Оливери Катарини, звезди „Скупљача перја“ (1967), која је уз више домаћих снимила 20 међународних и копродукционих филмова. Маријана Терзин Стојчић истиче да једна од најупечатљивијих дива нашег филма никада није играла на карту лепоте. Оно нешто унутарње, много важније, што је њеној лепоти било пратиља, јесте чудесна сирова женска снага, о чему сведочи и аутобиографија Оливере Катарине „Аристократско стопало“. Ауторка оцењује да је силовита емотивна експресивност праћена несвакидашњим сценским магнетизмом била главна одлика њеног глумачког бића, као и да је бирајући уместо технике инстинкт, крик, сузе и истински патос, тумачила поносне, непокорне и бунтовне жене које пркосе друштвеним нормама и судбини.
Специјални гост Југословенске кинотеке 7. септембра биће велики кинески редитељ Сие Феј. Пре пројекције његовог филма „Монголска прича“ (1995) биће му уручен Златни печат за изузетан допринос филмској уметности, а опус тог значајног аутора у часопису представља Мирољуб Стојановић. Сје Феј је доајен кинеске кинематографије, редитељ, сценариста, продуцент, филмски педагог, критичар, потпредседник пекиншке Филмске академије и ментор неколицине најзначајнијих кинеских редитеља новијег раздобља. Припадао је четвртој генерацији кинеских филмских редитеља, али је визионарски осмишљавао и трасирао путеве за „пету“ и „шесту“ генерацију, после чијих филмова глобални светски филм никада неће бити исти. На пример, један од његових студената био је славни Чен Каиге.
На Дан српског јединства, слободе и националне заставе 15. септембра у Кинотеци ће бити приказан програм који у часопису представља Гаврило Стојковић. У филму „Свечаности приликом предаје старих и пријема нових застава на Бањици 26. јуна / 9. јула 1911. године” продуцента Светозара Боторића пукови предају заставе које су добили на Цвети 1877. године, реликвије старије од војника који су присуствовали церемонији, краљу Петру Првом Карађорђевићу, а он им додељује нове, да обележе и достојно представе војнике који ће их носити у бој. „Предаја војсци нових застава” снимљена је на Видовдан 1930. када је краљ Александар Први на бањичком пољу предао нове заставе представницима пукова. На програму је и немачки филм „Мртвачка вечера на Бегаљици или „Почетак буне на дахије” (1923) Вилхелма Тилеа, чија је радња смештена на двор српског војводе који планира побуну против Турака.
Рубрика Критика из прошлости преноси текст Драгослава Адамовића објављен у „Политици“ 1970. године о филму „Силом отац“ Соје Јовановић, који је управо дигитално рестаурисан у оквиру пројекта А1 Кинотека. Аутор хвали ову комедију по Нушићевим делима као пријатно репертоарско освежење и чисту бурлеску, урнебесну тачно онолико колико осећање за меру и добар укус то допушта.
Рубрика Са полица библиотеке доноси приказ књиге „Кренуо сам да напишем нешто сасвим друго“ – седмог и завршног тома капиталног издавачког подухвата Филмског центра Србије – Целокупна дела Бранка Вучићевића. Овај том на 900 страна обухвата фототипска издања шест књига мултидисциплинарног аутора изузетне имагинације и ерудиције. Додатак је један интервју у којем Вучићевић скромно и духовито образлаже свој изузетан опус: „Ја баш нисам склон ономе што би се назвало самопромишљањем, али ћу ипак себе дефинисати као самоуког мајстора разних заната“.
Поводом 110 година од рођења славног глумца Грегорија Пека, о његовом лику и филмском опусу пише Ана Марија Роси под насловом „Глас савести Холивуда“. „Био је један од најцењенијих глумаца у историји америчке кинематографије и један од најугледнијих представника америчке културе у свету. Снимио је 58 играних филмова, четири пута био номинован, пети пут добио Оскара („Убити птицу ругалицу“ Роберта Мулигана). Левичар по уверењу када то у Холивуду није било популарно, отворено је критиковао макартизам, антисемитизам и расизам. Згодан у време када је Холивуд тражио само лепотане, али више него о добром изгледу говорило се о његовом интегритету, достојанству, пристојности“. Ауторка наводи речи Мартина Скорсезеа да је Пек представљао идеал једног времена јер је публика веровала његовој људскости.
Уз најаву филмског циклуса „Гауди“ – програма Каталонске филмске академије, Ксенија Зеленовић пише да каталонска кинематографија последњих година привлачи све већу пажњу међународне филмске јавности, а да је карактеристична по тематској разноврсности и изразито личном ауторском рукопису, с филмовима који из интимних прича, породичних односа и свакодневног живота отварају питања која превазилазе локални контекст и све чешће освајају награде на великим фестивалима. У Кинотеци ће се приказивати по један филм месечно од септембра до децембра. Међу четири различита ауторска погледа и четири начина да се кроз лично искуство говори о ширим друштвеним темама, прва на реду је „Ромериа“ (2025) Карле Симон, добитнице Златног медведа у Берлину за свој претходни филм „Алкарас“.
Ксенија Зеленовић најављује и већ познати циклус српских филмова које је суфинансирао европски фонд Еуримаж. Ове године на програму је осам филмова подржаних између 2019. и 2023. године. Иначе, током претходне 22 године Еуримаж је доделио више од 15 милиона евра за 42 српске већинске копродукције и 42 филма у којима су компаније из Србије биле мањински копродуценти, са скоро једнаким износом од око седам и по милиона за обе групе. Ауторка додаје да за земље с мањим кинематографијама европска сарадња није само питање финансирања, већ и могућност да се приче које настају у одређеном културном простору отворе према ширем европском контексту.
У рубрици Трагови на филму Марјан Вујовић пише да је недавни одлазак глумца Сема Нила оставио празнину не само у новозеландској кинематографији, чији је био најугледнији амбасадор, већ и у међународном филму, где је његово дискретно, али истовремено и упечатљиво присуство умело да уздигне безбројне наративе. Назвати Нила једноставно „глумцем” било би недовољно: он је био тумач у најчистијем смислу те речи, уметник способан да сакрије самог себе иза сложених маски, било да је реч о палеонтологу у „Парку из доба јуре“ Стивена Спилберга, било да је реч о психолошки измученом човеку у филму „Поседнутост“ Анджеја Жулавског или капетану тихе ауторитативности у „Лову на Црвени октобар“ Џона Мактирнана, одбојном, емоционално укоченом колонисти у „Клавиру“ Џејн Кемпион.
Иста рубрика доноси и текст поводом смрти америчког редитеља, сценаристе и продуцента Чака Расела, о чијем опусу пише Ђорђе Зеленовић. Раселов редитељски деби „Страва у Улици брестова 3: Ратници снова“ постигао је велики успех на благајнама широм света. Снимљен је за пет, а зарадио 44 милиона долара у биоскопима Северне Америке. По мишљењу критике, то је најбољи наставак тог филмског серијала. Раселов хит „Маска“ био је један од најгледанијих филмова у свету 1994. године, док је главни јунак Џим Кери постао светска звезда и један од најплаћенијих глумаца Холивуда. Истовремено, тај филм је лансирао до тада непознату манекенку и глумицу Камерон Дијаз, која је на инсистирање Расела добила главну женску улогу.
Експеримент у филмској комуникацији тема је новог наставка фељтона који часопис објављује по књизи професора Владе Петрића „Конструктивизам у филму: човек с филмском камером“ (у издању Југословенске кинотеке и Киноправда института). Помињући да се „Човек с филмском камером“ Дзиге Вертова често одбацује као „тежак” филм „опскурног” значења, препун оптичких трикова, Петрић тврди да је то заправо „филм који свој пуни конотативни потенцијал и идеолошки значај открива тек када га сагледамо у одговарајућем структурном контексту“.
У тексту о предстојећем фестивалу музичког документарног филма Док’н’ритам Сандра Ранчић и Дијана Бабић најављују занимљиве, слојевите, луцидне филмске документе о музици и музичким уметницима с различитих координата. У Београд ће, поред домаће продукције, доћи музичке приче из Бразила, Шпаније, Словеније, Енглеске, Америке, Хрватске, Босне и Херцеговине, Мађарске, Немачке. Свечано отварање обележиће премијера филма „Гринго Паулиста“ Игора Лечића, о пиониру савремене електронске и експерименталне музике у Југославији Митру Суботићу Суби.
