Избор из филмског опуса славне глумице и певачице Оливере Катарине (1940-2026), која је оставила снажан печат и појавом и гласом на српској, али и европској сцени, биће приказан у Југословенској кинотеци од 6. до 20. септембра у сали „Макавејев“.
Програм обухвата 14 наслова. Отвара га један од њених првих филмова „Добра коб“ (1964) Милутина Косовца, у којем је била партнерка Бате Живојиновића, а затвара последњи, који је снимила после дуге паузе у каријери – „Чарлстон за Огњенку“ (2008) Уроша Стојановића.
Публика ће поново моћи да види и најпознатији филм Оливере Катарине – чувене „Скупљаче перја“ (1967) Александра Саше Петровића, награђене на фестивалу у Кану, где је заблистала улогом заносне певачице Ленче, уз Бекима Фехмиуа и Бату Живојиновића.
У избор су укључени и „Рој“ (1966) Миће Поповића, с Радетом Марковићем, „Сан“ (1966) Пурише Ђорђевића, с Љубишом Самарџићем, „Узрок смрти не помињати“ (1968) Јована Живановића, поново уз Бекима Фехмиуа, „Дервиш и смрт“ (1974) Здравка Велимировића, с Војом Мирићем.
Оливера Катарина је снимила двадесетак иностраних и копродукционих филмова, истовремено градећи значајну музичку каријеру. Имала је велику улогу у драми и романси „Госпођица доктор“ (1969) италијанског аутора Алберта Латуаде, а главну женску ролу у западнонемачком хорору „Вештица из ђавоље шуме“ (1970) Мајкла Армстронга и Адријана Ховена, где јој је партнер био касније славни глумац Удо Кир. У историјској драми „Гоја“ (1971) немачког редитеља Конрада Волфа (копродукцији некадашње ДР Немачке, Совјетског Савеза, Бугарске и Југославије) насловни лик шпанског сликара играо је чувени литвански глумац Донатас Банионис, а Оливера Катарина је била грофица од Албе и за ту улогу награђена на фестивалима у Венецији и Москви.
Од средине 70-их година повукла се са филма. Током 80-их појавила се у телевизијском филму „Јелена Гавански“ Миленка Маричића и серији „Вук Караџић“ у режији Ђорђа Кадијевића. После дуге паузе вратила се филму 2008. године као Велика Богиња у филму „Чарлстон за Огњенку“ Уроша Стојановића.
За изузетан допринос филмској уметности 2017. године је добила Златни печат Југословенске кинотеке.
У септембарском броју часописа „Кинотека“ Маријана Терзин Стојчић истиче да једна од најупечатљивијих дива нашег филма никада није играла на карту лепоте: „Оно нешто унутарње, много важније, што је њеној лепоти било пратиља, јесте чудесна сирова женска снага. Силовита емотивна експресивност праћена несвакидашњим сценским магнетизмом била је главна одлика њеног глумачког бића. Бирајући уместо технике инстинкт, крик, сузе и истински патос, тумачила је поносне, непокорне и бунтовне жене које пркосе друштвеним нормама и судбини“.
