Изложба „Од речи до филма“, посвећена истакнутом књижевнику и сценаристи Арсену Диклићу (1922-1995), отворена је 22. новембра у Југословенској кинотеци, а многобројној публици обратили су се дирекор Кинотеке Југослав Пантелић, синовац славног аутора Радомир Диклић и редитељ Лордан Зафрановић.

 

Стогодишњица рођења Арсена Диклића, сценаристе чувених филмова „Не окрећи се, сине“, „Марш на Дрину“, „Салаш у малом риту“, „Ужичка република“… „прилика је да се подсетимо његовог стваралаштва и свега онога што је утицало на његов опус о којем најчешће говоримо у суперлативима“, истакао је Пантелић.

„Дело овог вансеријског ствараоца неће бити заборављено. Оно по чему га највише памтимо је, рекао бих, начин на који описује протагонисту. Та способност да кроз радње и не-радње епизодиста бриљантно дочарате лик протагонисте јесте специфичност великих аутора, какав је управо био Диклић“, изјавио је Пантелић.

„Док гледамо филмове и серије за које је писао сценарија, Диклић за нас који смо били његови савременици још живи, али и они који су дошли касније заинтересовани су за та дела. Наш посао у Кинотеци, као и свих који афирмишу уметност, јесте да подсећа нове генерације на великане чије дело наставља да живи“, рекао је Пантелић.

Радомир Диклић је у име породице захвалио Кинотеци што је прихватила идеју о изложби поводом сто година од рођења Арсена Диклића, као и кустоскињи Миљи Стијовић „за велики труд и енергију да изложба буде овако добра“, те рођаку Арсену Плахину из Јаше Томића који је сачувао највећи део експоната, а посебно Лордану Зафрановићу, који „великим залагањем да се реализује последњи, а заједнички његов и Арсенов сценарио „Деца Козаре“, на најбољи начин чува успомену на нашег стрица“.

„Његова највећа љубав био је филм“, рекао је Радомир Диклић, те испричао како је млади Арсен током организоване посете Енглеској, након раскида Тита и Стаљина, тражио да посети филмски студио у Лондону и разговара с филмаџијама, с којима је затим провео десетак дана.

Присетио се како му је стриц као малом дечаку причао приче које је касније препознао у часопису за школарце „Пионир“. Пренео је и анегдоту са снимања „Марша на Дрину“, када су глумце у униформама војске Краљевине Југославије сељани дочекали радосним повицима „Вратили сте се, браћо“, што се није свидело екипи за безбедност.

„Арсена и редитеља Жику Митровића је то забринуло, али је пре свега насмејало Арсена, веселог намћора“, рекао је Радомир Диклић.

Лордан Зафрановић је истакао да је Арсен Диклић био изузетна личност.

„У време када смо ми тек почињали већ је био персона која је урадила неколико изузетних филмова, посебно „Не окрећи се, сине“ (1956, редитељ Бранко Бауер), који је култни фим, непоновљив, у крви сваког од нас који се бави филмом“, изјавио је Зафрановић, напомињући да је филм колективна уметност и да су „сценаристи аутори као и редитељи, јер промишљају филм од самог почетка све до краја“.

„Са Арсеном сам радио доста складно“, рекао је Зафрановић поводом филма „Деца Козаре“, додајући да се тада, крајем осамдесетих, завршавао један период југословенског филма, „сазрели су неки ауори са неком новом естетиком, новим погледом на фашизам, на народно-ослободилачки рат, партизане, усташе и остало“.

„У жижи национализма који је претио, а који ће кулминирати деведесетих, била је потреба да се направи један филм као опомена да се зло не понови. Арсен и ја смо се брзо нашли, он је желео да ради са мном, ја сам желео да радим с њим, јер он је био један од наших најбољих сценариста. Ја сам био темпераментан Далматинац, он је био Војвођанин који је наоко изгледао миран, али кад смо кренули у испитивање тог зла, био је жешћи од мене. То ме је изненадило. Ишли смо до краја у том тексту. Нажалост, није дошло до реализације. Покушао сам да га исфинансирам, али било је тешко, национализам на све стране, дошао је рат“, рекао је Зафрановић, додајући да је ипак остао у контакту са делом Диклићеве породице.

На идеју да се врати том сценарију дошао је када је у новинама видео фотографију мртвог дечака емигранта кога је море избацило на обалу Италије.

„Одлучио сам да извучем тај текст и да га актуелизирам, јер деца страдају. Арсен је у сценарију написао, једном немачком официру је ставио у уста: Ратови би били мање страшни да се не убијају деца. То је нека врста његовог мота“, рекао је Зафрановић.

„Онда смо поново кренули у финансирање, са свим отпорима. У једном моменту је Арсен био покраден, и то безочно. У једној кинематографији која је величанствена – српска кинематографија која има историју, којој би завиделе много веће кинематографије, у тој кинематографији је покраден. Ми нисмо ишли на судове него смо покушали да преадаптирамо ствари, да заобиђемо сцене које су украдене и које су, нажалост, реализоване страшно слабо“, изјавио је Зафрановић.

Изразивши задовљство што је изложба у Кинотеци посвећена једном сценаристи, Зафрановић је описао креативни процес настанка сценарија од почетне идеје, преко текстова за комисије и „оне који дају лову“, написаних тако „да буде узбудљиво, да се чита као књижевно дело“.

„То је нужно зло које морамо испоручити да би добили лову. Тек онда ја и сценаристи – Киш, Ковач, Арсен, кажемо: Сад смо настрадали, сад морамо написати прави сценарио. Тек онда почнемо радити филм, слике“, изјавио је Зафрановић.

Изложба обухвата осам видео-зидова са инсертима из 13 филмова, уз њихов кратки садржај и опис радње, инсерт из једног од последњих Диклићевих интервјуа (за РТВ Војводина), фотографије, витрине у којима су оригинални сценарији, књиге снимања, награде, пишчеве белешке и неки лични предмети, као и костиме из „Салаша у малом риту“, које је уступио „Авала филм“.