У новом, 71. броју часописа „Кинотека“ објављени су текстови о глумцу српског порекла и европске каријере Светиславу Ивану Петровићу, америчкој глумици Грејс Кели, руском редитељу Александру Сокурову, као и о књижевнику и сценаристи Арсену Диклићу коме је посвећена предстојећа изложба у Југословенској кинотеци.

 

Пред читаоцима су и анализа „Тајванске канасте“ – најновијег дигитално рестаурисаног филма у пројекту А1 Кинотека, промишљања Жике Богдановића о јапанским редитељима Мизогучију и Куросави и други занимљиви прилози.

„Бајка с тужним крајем“ наслов је текста о славној глумици и потом принцези од Монака Грејс Кели, о чијем животу, улогама, љубавним аферама и трагичном крају у саобраћајној несрећи пише Ана Марија Роси, представљајући књигу „Грејс Кели и драж љубави” ауторке Софи Бенедикт (у издању Лагуне). Ана Марија Роси истиче да „не постоји глумица која је краће трајала, мање филмова снимила, а заувек остала филмска икона“ као Грејс Кели, која је од 1952. године, када се појавила уз Гарија Купера у филму „Тачно у подне“, до 1956. и удаје за принца снимила десет филмова, освојила Оскара, Златни глобус…

Светислав Иван Петровић (1894-1962) је током изузетно успешне каријере у филмским престоницама Европе одиграо више од 100 улога, а партнери и партнерке биле су му звезде светског формата. У тексту „Рођен као звезда“ Радиша Цветковић пише да Петровић „као брзо формиран таленат и радо виђено лице многих немачких лепршавих драма и адаптираних оперета (око 40 наслова), изграђену репутацију шири и на многе друге жанрове грабећи прилике и градећи свој реноме све до биоскопских хитова у којима се истицао као маркантни заводник, што је у то време било изузетно тражено и гледано“.

Као сведочанство о његовој огромној популарности „Кинотека“ преноси текст „Видела сам те, сад могу да умрем“, о посети Петровића Београду 1928. године и маси обожавалаца која га је пратила на сваком кораку. Текст је на основу писања тадашње српске штампе приредио Петар Милатовић, а 1983. објавио „Политикин забавник“.

Поводом сто година од рођења писца и сценаристе Арсена Диклића (1922-1995), аутора чувених филмова „Марш на Дрину“, „Салаш у малом риту“, „Ужичка република“, „Не окрећи се, сине“, нереализованог сценарија „Деца Козаре“…, Маријана Терзин Стојчић у тексту „Књижевник са својим биоскопом“ оцењује: „Вредност Диклићевог дела је у уметничком и етичком домету, у тематици и језику, у моћи да забави и подстакне машту, у непокоравању моралној поуци. И у томе да траје као књижевни звонар једног времена и непролазне етичке категорије да су деца наше највеће благо!“.

У часопису је најављена и изложба о Диклићу, која ће бити отворена 22. новембра. Ауторка изложбе „Од речи до филма“ је кустос Југословенске кинотеке Миља Стијовић.

О редитељу Александру Сокурову, добитнику награде 28. Фестивала ауторског филма „Поглед у свет: Војислав Вучинић“ за целокупан допринос филмској уметности, пише Срђан Вучинић, који у есеју „С оне стране јаве“ истиче да да дела Сокурова, од камерних драма какве су „Други круг“ (1990) и „Камен“ (1992), до спектакла „Руска барка“ (2002) и „Фауст“ (2011) или комплексних мултимедијалних експеримената „Франкофонија“ (2015) и „Бајка“ (2022) – непрекидно стреме да прошире и продубе, коначно и да изађу из суженог поља реалности. „Зато његови филмски призори увек поседују митолошку и алегоријску, мистичну и есхатолошку позадину“.

Рубрика Са полица библиотеке представља књигу „Разговори“, с преведеним интервјуима које су у различитим приликама давали славни и контроверзни редитељи Анджеј Жулавски, Дејвид Кроненберг, Рајнер Вернер Фасбиндер, Гаспар Ное, Алехандро Ходоровски и Алексеј Балабанов (издање Ред бокс, 2022). Сви они су „другачији ствараоци, бунтовници, изгнаници, варвари” чије слике још имају моћ да нас избаце из устаљених образаца, пише у поговору Драган Димчић, стручни сарадник издавачке куће Ред бокс.

У тексту „Обликовање генерације“ Нађа Ђорђевић анализира употребу музике у домаћем филму некад и сад. Наводећи како је музика из филма „Јужни ветар“ (2018), коју потписују Буба Корели и Јала Брат, посебно хит „Мафија“, постала велики хит у региону, ауторка оцењује да „постаје јасно да се оно што је некад било Sex & Drugs & Rock & Roll, скраћује и постаје, једноставно, Иде гас“, те додаје да „домаћи филм који тежи да мобилише млађу публику све више мора да сарађује с њиховим музичким изабраницима“.

„Светлост двају лампиона с краја света“ наслов је новог наставка фељтона на основу књиге „Пријатељи драги, не заборавите ни старе филмове“ Жике Богдановића. Часопис преноси његова промишљања о јапанским филмским великанима Кенџију Мизогучију и Акири Куросави на примерима филмова „Легенда о Угетсу“ и „Седам самураја“.

У Југословенској кинотеци недавно је одржана ретроспектива истакнутог каталонског редитеља средње генерације Марка Реће. Његови филмови, како пише Ивана Кроња, „одражавају специфичан дух тог поднебља, повезујући традиционално и савремено схватање живота и међуљудских односа“, а најчешће говоре о „обичном народном човеку“, о судбини породице и породичних веза.

Најновији дигитално рестаурисани филм у пројекту А1 Кинотека – „Тајванска канаста“ (1985) „спада у најбоља остварења Горана Марковића и најављује завршетак прве фазе његовог опуса, која се, из данашње визуре посматрана, чини импресивном“, оцењује Јован Марковић и додаје да „Тајванска канаста“ „спада међу најбоље филмове прашке школе који у фокусу имају мушког протагонисту у мање-више неуспешној борби да сачува своју слободу, аутентичност и принципе“.

Уз програм Шок коридор представља Ненад Беквалац у у тексту „Отац грозе“ пише о Хершелу Гордону Луису, редитељу екстремно насилних филмова, који се „често наводи као аутор који је отворио еру splatter (прскање крви) филма и био је инспирација ауторима као што су Џон Вотерс, Џон Карпентер, Вес Крејвен, Квентин Тарантино“.

У рубрици Трагови на филму Ненад Беквалац пише о недавно преминулом чешком глумцу Јосефу Сомру.

Уз велики број фотографија и овај број „Кинотеке“ објављује илустрације Мирославе Вуковић и Вука Попадића.