Априлско издање часописа „Кинотека“ отвара текст о филму „Лептиров облак“, који је управо дигитално рестаурисан у пројекту А1 Кинотека. Следе текстови о недавно преминулом америчком глумцу Роберту Дувалу, чешкој глумици Јани Брејховој, о циклусу „Хамлет на филму“, лично сећање на композитора филмске музике Квинсија Џонса, студија о филму „Кроз таласе“ Ларса фон Трира.
Ту су и приказ књиге „Станислав Краков међу покретним сликама“ Мирка Демића, нови фељтон по књизи Владе Петрића о Дзиги Вертову, као и рубрика Трагови на филму, с текстовима о недавно преминулом српском глумцу Радоју Чупићу и америчком глумцу Џејмсу ван дер Бику.
„Лептиров облак“ (1977) Здравка Рандића, 43. филм дигитално рестаурисан у пројекту А1 Кинотека, „садржи одређене елементе поетике црног таласа“, док „претендује да буде урбани филм о омладини у Београду“ и може се окарактерисати као филм о одрастању, пише Јован Марковић, додајући да је акценат више на субјективној и психолошкој него на друштвеној равни. И квалитети и недостаци тог филма произлазе из истог – из жеље да се у њега интегрише више идеја, значења и мотивација, али је, и поред својих недостатака, вредан гледања по више основа, који га заједно приближавају артхаус изразу, оцењује Марковић, па наводи те основе у уводном тексту овог броја.
У есеју „Најбољи први до главног“ Ана Марија Роси пише о недавно преминулом Роберту Дувалу, који је „држао Холивуд на дистанци и био изузетак по много чему, а то је значило не бити никада у центру пажње јавности, живети далеко од филмске престонице, а одиграти 145 филмских и телевизијских улога током седам деценија каријере“. Номинован за Оскара за споредне улоге у „Куму“, „Апокалипси сада“ и другим филмовима, Дувал је био „миран, посвећен, изванредно сналажљив у проналажењу лика, редак међу глумцима који није имао фах. Одиграо је невероватно разнолика занимања својих јунака, и то толико тачно и моћно да га ширина и снага његовог опуса чини неизоставним именом у сваком препричавању историје филма“.
Поводом изузетног успеха филма „Хамнет“ (2025) редитељке Клои Џао, о смрти Шекспировог младог сина и утицају тог губитка на стварање трагедије „Хамлет“, Кинотека је приредила циклус „Хамлет на филму“, а часопис доноси текст Ксеније Зеленовић која истиче да неки од главних момената тог чувеног дела „функционишу као архетипске ситуације које су филмски аутори изнова тумачили, сваки пут померајући њихово значење“. Описујући пет одабраних филмова, она додаје да “овај циклус не представља само низ адаптација, већ и континуирани дијалог између епоха, мапирајући како филм кроз време и различита тумачења разумеју оно о чему је Шекспир писао пре више од четири века“.
На каријеру Јане Брејхове (1940-2026), једне од најчувенијих чехословачких глумица 60-их и 70-их година, подсећа Александар Ердељановић. Плавокоса лепотица крупних плавих очију дебитовала је врло млада у „Оловном хлебу“ (1954) Јиржија Секвенса, а њен прави пробој почиње с комедијом „Штенад“ (1957) Иве Новака. Сценариста и асистент режије био је млади Милош Форман, њен први муж. Брак је кратко трајао, удавала се још три пута. Идући из филма у филм, а снимила их је око 70, показала је способност играња у различитим фаховима. Красили су је блистава појава, природна непосредност и моћ глумачке трансформације. Уз драмске улоге успешно се окушала у комедији и музичком филму, док је при крају дуге каријере више наступала на телевизији.
У рубрици Из личног угла Слободан Аранђеловић пише о једном од најуспешнијих и најоригиналнијих аутора филмске музике, америчком џезеру Квинсију Џонсу (1933-2024), кога је још 1956. године слушао као младог трубача на концерту бенда Дизија Гилеспија на Коларцу, а затим га 1982. случајно упознао током службене посете Универзитету Калифорније Лос Анђелес. Аранђеловић преноси детаље њиховог разговора и анегдоте, Џонсове речи да му се у Београду „посебно допао осмех људи које је сретао по граду“, како му је у компоновању музике за филм било лако да сарађује са Сиднијем Луметом, а најтеже са Семом Пекинпоом, који не жели да чује туђе мишљење…
Док програм „ФДУ у Кинотеци“ приказује „обавезну лектиру“ уочи пријемних испита на Факултету драмских уметности, укључујући филм „Кроз таласе“ (1996) Ларса фон Трира, који обележава 30 година од премијере, часопис преноси текст из студије Весне Динић Миљковић „Наративни простор филма као слика афекта: филмови Ларса фон Трира“ (ФЦС, 2016). Ауторка анализира визуелни стил и значења филма „Кроз таласе“, наводи да је први избор Трира за наслов био „Љубав свеприсутна“ (Love is omnipresent), што оправдава њено „убеђење о постојању неке невидљиве силе која прожима цео филм“. Како истиче, Трир нас усмерава на „тражење међупростора који повезује људска бића и у ком се та љубав исказује“, а ту је и његова „потрага за визуелним представљањем (невидљивог) места жене“.
У овом броју „Кинотека“ започиње фељтон на основу новог тома Сабраних дела Владе Петрића – „Конструктивизам у филму: човек са филмском камером“ (издавачи Југословенска кинотека и Киноправда институт). Петрић истиче да је Дзига Вертов радио на визији развоја неконвенционалног модуса филмског изражавања који ће бити универзално разумљив и од колега филмских стваралаца тражио да одбаце све књижевне и позоришне конвенције, да произведу филм нове форме који ће пробудити „успавану” свест гледалаца, подстаћи их на активно учешће током и после филмске пројекције, а као најпречи задатак одредио потребу да се буржоаска мелодрама замени револуционарним филмским журналом који одражава свакодневни живот.
Рубрика Са полица библиотеке објављује приказ зборника „Станислав Краков међу покретним сликама“ (ФЦС, 2025), чији је приређивач Мирко Демић осветлио дуго скрајнути део српске културне историје, те представио писца и новинара Кракова као проницљивог, озбиљног, добро упућеног посматрача, а и ствараоца на пољу кинематографије (документарни филм „За част отаџбине“ / „Голгота Србије“). Књига обухвата филмске критике, репортаже са снимања и интервјуе с редитељима и глумцима које је писао Краков, као и текстове других аутора о настанку и рецепцији његовог документарца. Демић истиче да Краков „није залутао у филм као у пролазну романсу, већ да је њиме био фасциниран од раних стваралачких дана и да је имао озбиљне планове“.
Број затвара редовна рубрика Трагови на филму. Маријана Терзин Стојчић се у свом тексту опрашта од Радоја Чупића (1958-2026), истакнутог позоришног глумца, који је „чекао и добио своје филмско време, истина у зрелој животној доби, остваривши око 50 улога на телевизији и филму“. Та дела „обележиле су епизодне, али незаборавне улоге глумца искричавог погледа, распућинске енергије, храброг, енергичног и правдољубивог“, а „највећу и дирљиво сентименталну улогу“ остварио је у романтичној комедији „Ако киша не падне“ (2023) Марка Сопића, где је играо пензионисаног професора музике Максима.
Ђорђе Зеленовић доноси текст о такође скоро преминулом холивудском глумцу Џејмсу ван дер Бику (1977-2026), који се прославио главном улогом у популарној серији „Досонов свет“.
