Један од најзначајнијих српских и југословенских филмских аутора Младомир Пуриша Ђорђевић преминуо је 23. новембра у Београду у 99. години.

 

У историји кинематографије остаће запамћен као редитељ и сценариста тетралогије о рату и револуцији “Девојка”, “Сан”, “Јутро” и “Подне”, којом је шездесетих година прошлог века освајао награде на светским фестивалима.

Пуриша Ђорђевић је рођен 6. маја 1924. године у Чачку. Пре Другог светског рата постао је члан СКОЈ-а, а по избијању рата приступио је партизанима. Заробљен је и послат у Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци.

У Београду је од 1946. радио као новинар у „Политици“, а затим у „Филмским новостима“ као уредник и касније као редитељ документарних филмова.

У дугој и плодној каријери, активан до последњих дана, снимио је око 50 кратких, пет телевизијских и 18 дугометражних играних филмова, углавном према својим сценаријима. Био је аутор специфичне поетике, духа и шарма, али и критичар режима, због чега је сматран и дисидентом.

У играном филму дебитовао је 1953. године комедијом „Општинско дете“. Уследиле су драма „Први грађанин мале вароши“ (1961) и романтична комедија „Лето је криво за све“ (1961).

Ратном драмом „Девојка“ (1965) започео је сарадњу с Миленом Дравић, која ће играти у неколико његових филмова, једно време му бити супруга, а целог живота, како је говорио, највећа љубав.

У жанру ратне драме снимио је и своја најважнија остварења – „Сан“ (1966), „Јутро“ (1967) и „Подне“ (1968).

“Сан“ је учествовао у главном програму фестивала у Берлину и освојио Бронзану арену у Пули. „Јутро“ му је донело две Златне арене – за режију и за сценарио, као и Сребрну арену у категорији најбољег филма, док је на фестивалу у Венецији приказано у конкуренцији за Златног лава, а за главну улогу у том филму Љубиша Самарџић је добио награду за најбољег глумца Куп Волпи. Филм „Подне“ освојио је Сребрну арену у Пули и такође уврштен у главни такмичарски програм у Венецији.

Опус наставља филмовима „Крос кантри“ (1969) и „Бициклисти“ (1970), који је добио још једну Сребрну арену за филм и Златну арену за главну глумицу Милену Дравић.

Савремена драма „Павле Павловић“ (1975), о раднику који се буни против система, али постаје корумпирани комформиста, с Бекимом Фехмиуом у главној улози, донела му је проблем са цензуром, па је филм неко време био „у бункеру“, али је Ђорђевић говорио:

„За мене је важно да се никада ничега нисам плашио, блиско ми је оно што је говорио Ниче – није суштина у томе да смо били живи, него како смо живели“.

Ђорђевић је потом снимио спортску драму „Тренер“ (1978), драму и романсу „Осам кила среће“ (1980), тв филм „Скерцо“ (1994), баладу „Танго је тужна мисао која се плеше“ (1997) за коју је награђен на Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи…

Појавио се и као глумац у фиму „Југ-југоисток“ (1995) Милутина Петровића.

Његово последње дело је документарни филм о песнику Матији Бећковићу, под насловом „Господин“ (2021).

Филмови настали између 1965. и 1970. учинили су Пуришу Ђорђевића познатим европским редитељем. Стварао је паралелно с ауторима црног таласа, али је тврдио да није припадао том покрету. Он је учврстио анархичну, фрагментарну драматургију у југословенској кинематографији успевши да споји искуства руских филмских чудотвораца Ејзенштајна, Довженка, Вертова с поетиком францских синеаста Годара, Ренеа, Роб Гријеа.

Пуриша Ђорђевић је објавио и три драме, велики број прича, као и десетак романа. Његова последња књига „Уликс“ изашла је прошле зиме у издању „Градца“.

Добитник је великог броја домаћих и међународних награда, међу којима је и Златни печат Југословенске кинотеке.

Уз поменуте награде у Пули и Венецији, добио је и признања на фестивалима од Москве до Рио де Жанеира, награду за животно дело Удружења филмских критичара ФИПРЕСЦИ Србија (2012), Сретењски орден другог степена за нарочите заслуге у области филмске уметности поводом Дана државности Србије (2016), Орден Вука Караџића, награде за животно дело Филмског фестивала у Сопоту (2019), као и Фестивала ауторског филма у Београду, али и Награде за будуће филмове на Кустендорфу (2020).

Прошле, 2021. године добио је и највеће признање Феста Београдски победник. Том приликом, добро расположен и виталан, разговарао је с новинарима о свом односу према нашем најпопуларнијем фестивалу, сећањима из младости, љубави према филму која га никад није напустила. На крају је одржао предавање о редитељу Сергеју Михајловичу Ејзенштајну, чија је сабрана дела поклонио Југословенској кинотеци.