Нови, 51. број часописа Кинотека одаје почаст Бернарду Бертолучију кроз есеј о импозантном опусу тог великана италијанског и светског филма, бави се остварењем немачког експресионизма „Кабинет доктора Калигарија“, које је утицало и на естетику ноар филма, а ту су и интервјуи с пољском редитељком Малгожатом Шумовском, професорком теорије и историје филма на ФДУ др Невеном Даковић и хрватским и југословенским глумцем Игором Галом.

 

 

У богато илустрованом онлајн издању на сајту Југословенске кинотеке објављени су и приказ књиге о српским филмским хитовима, анализа феномена Дракуле на филму, низ текстова о стваралаштву недавно преминулих филмских уметника…

„Читајте ’Кинотеку’ и гледајте на биоскоп, попут великог Бертолучија, као на катедралу у којој сви сањају исти сан…“, поручује у уводној речи директор Кинотеке Југослав Пантелић.

„Бернардо Бертолучи – италијанско благо“ наслов је есеја Ана Марије Роси, која поводом 80 година од рођења Бертолучија (16. март 1941 – 26. новембар 2018) истиче: „То благо био је један од дивова европске кинематографије, побуњеник италијанске филмске сцене, уметник који је створио препознатљиву врсту италијанског новог таласа и допринео радикализацији италијанске кинематографије, мада му је оквир националне кинематографије до краја каријере остао тесан. Уздизан је међу звезде, али и оспораван као шарлатан и егзибициониста. Био је левичар, самозатајни марксиста који није зазирао од политике и идеологије, одушевљени антифашистички борац послератне културе“.

Стални програм Кинотеке Неми дан овог месеца приказује „Кабинет доктора Калигарија“ (1920) у режији Роберта Винеа, који се сматра родоначелником и најистакнутијим примером немачког експресионистичког филма. „Тим остварењем о визији лудака који пати од маније гоњења, чији поднаслов може бити и Како један лудак види свет, почеће студијска производња и важна деценија немачког филма“, пише Ксенија Зеленовић у тексту инспирисаном предавањима професора Николе Стојановића.

У новом броју објављен је ексклузивни интервју Сандре Перовић са европском артхаус редитељком, сценаристкињом и продуценткињом Малгожатом Шумовском, која се брзо по свом дебију истакла провокативним темама. Пољска уметница је  говорила о инспирацији за филмове „Тело“ и „Лице“, католичкој цркви и другим темама, а на питање да ли филмови поседују снагу да олакшају ситуацију у пољском друштву или барем иницирају дискусију, одговорила је: „Надам се само дискусији. Мислим да није могуће преко ноћи променити друштво. И да, морам да кажем да је пољско друштво врло конзервативно. То је и питање генерација. Мора проћи неколико генерација да се тај став промени. Али макар могу да провоцирам“.

За мартовски програм Мој избор листу је саставила др Невена Даковић, професор теорије и историје филма на ФДУ, образлажући да су то филмови које воли, с накнадно додатим „теоријским предумишљајем”, а да им је заједнички именитељ припадност широко (не)одређеном жанру мелодраме. У интервјуу за Кинотеку говорила је и о актуелној теми – филму „Дара из Јасеновца“. Према њеној оцени, тај филм „уз припадајуће кинематографске полемике, за постјугословенске генерације функционише према обрасцу медиатизованог сећања које стереотипима замењује историјско (не)знање редуковано на мит. Мелодрамски универзалне и разноврсне сузе туге, трауме, беса, опроста, сећања, жртви и сазнања без националне припадности јесу сигуран пут који Антонијевић, уз пропусте, вешто и рутинирано следи“.

Пола века након снимања „Машкараде“ Боштјана Хладника, култног филма словеначке хипи генерације који је више од десет година чекао на приказивање нецензурисане верзије са смелим еротским сценама, за Кинотеку говори Игор Гало, који је играо главну мушку улогу – студента који улази у бурну везу с удатом женом. У разговору са Зорицом Димитријевић познати хрватски и југословенски глумац истиче да је „Машкарада“ била озбиљан пројекат и да узрок забране нису ласцивне сцене већ критика „црвене буржоазије“, присећа се атмосфере на снимању, али и најављује свој нови пројекат – документарац о фестивалу у Пули и некадашњој Југославији од узлета до краха.

Рубрика Са полица библиотеке представља књигу „50 година филмског хита у српској кинематографији 1969-2019” Марине Фафулић Милосављевић, која даје преглед најпопуларнијих домаћих филмских остварења, али и анализу појма хита током историје филма и различитих мерила успеха у америчкој и европској кинематографији. Ова студија није намењена само теоретичарима и историчарима, већ може да буде занимљива свим филмофилима као популарно писан уџбеник о једном важном сегменту кинематографије, уз табеле и статистичке податке који су често и показатељ духа времена.

Поводом десетогодишњице смрти Елизабет Тејлор, једне од највећих глумачких звезда свих времена, Ђорђе Зеленовић пише: „Пре десет година, 23. марта 2011. преминула је легендарна глумица и холивудска дива љубичастих очију Елизабет Тејлор. Дете-звезда, глумица, икона стила и гламура, добитница два Оскара и бројних других награда, љубитељка прелепих драгуља, осам бракова, борба са зависношћу од алкохола и лекова и специфичним здравственим стањима, добротвор и борац против ХИВ-а и АИДС-а – укратко би била биографија легендарне холивудске диве“.

Следи нови наставак одломака из књиге „Развој филмских врста“ професора Владе Петрића. У овом броју објављен је други део поглавља под насловом Филм-роман.

Аутор програма Шок коридор представља: 90 година Принца таме на филмском платну, Ненад Беквалац пише о Дракули, јунаку романа Брема Стокера из 1897. године који је постао инспирација за десетине истоимених филмова и стотине оних који су инспирисани њиме, те подсећа на на харизматичне актере ових екранизација од Беле Лугошија до Клауса Кинског, преко Кристофера Лија до Герија Олдмена и Клеса Бенга. Беквалац истиче да је роман „Дракула“ постао „утицајан не само као значајно дело готске књижевности него и филмске индустрије, а поготову модерне готик супкултуре“.

У протеклом периоду, нажалост, преминуо је велики број домаћих и иностраних филмских уметника. In memoriam текст посвећен Горану Даничићу потписује Маријана Терзин Стојчић. Иста ауторка у рубрици Трагови на филму пише о српској глумици Риалди Кадрић, мађарској глумици Илдико Печи, као и о руском глумцу и редитељу Александру Гордону, који је био сарадник и зет Андреја Тарковског.

О траговима кој су на филму оставили глумци Памела Тифин и Антонио Сабато, сценариста Волтер Бернстин и композитор Клод Болинг пише Бојан Ковачевић, док Ненад Беквалац подсећа на каријеру продуцента Алберта Грималдија.