Јунско издање часописа „Кинотека“ доноси интервју с редитељем Бором Драшковићем, добитником Златног печата Југословенске кинотеке, као и приказ његове мемоарске књиге „Дневник повратка“, најаву програма 28. Фестивала нитратног филма, есеј поводом стогодишњице рођења великог глумца Павла Вуисића, критику филма „О покојнику све најлепше“, који је дигитално рестаурисан у пројекту А1 Кинотека.
Садржај чине и најава филмског програма за Видовдан, теоријски текст о филмској монтажи, наставак есеја о редитељу Роберту Роселинију, као и текстове о комичару Мелу Бруксу и глумици Натали Бај, наставак фељтона по књизи Владе Петрића и текст поводом јубилеја филма „Предсказање“.
Број отвара интервју са истакнутим филмским и позоришним редитељем и педагогом Бором Драшковићем, који је изјавио да га Златни печат Кинотеке радује и да је то признање за њега веома посебно, јер се на неки начин осећа дететом Кинотеке. У разговору са Зорицом Димитријевић присетио се како је у Косовској 11 провео огромно и важно време као студент режије, а да су ту редовно долазили и други млади људи осећајући да је то место слободе на којем су, у оно тешко и у политичком смислу опскурно време, могли да се упознају дух света, права истина о човеку и о уметности. Драшковић је говорио и о младим данима у Сарајеву, основним идејама свог стваралаштва, о неснимљеним филмовима и жељи да још ради.
У најавном тексту за 28. Фестивал нитратног филма в. д. директора Кинотеке Александар Ердељановић, оснивач и селектор Нитратног фестивала, истиче да ће бити приказано око 60 филмова из 23 земље, и то свих жанрова немог и звучног периода светске кинематографије, филмови који су се деценијама водили као изгубљени, филмови спашени од нестајања дигиталном рестаурацијом. Ердељановић скреће пажњу на програм „Други о нама – ми о себи”, с документарним и архивским филмовима везаним за Србију и бившу Југославију, на недавно пронађени кратки француски филм „Убиство српске краљевске породице“ (1903), на јубилеј – 130 година од прве филмске пројекције у Београду и на Балкану, у чију част се приказује филм „Лимијер! Авантура почиње (2016)“ Тијерија Фремоа, док међу класицима издваја „Сестре из Гиона“ (1936) Кенџија Мизогучија и „Успон Луја XIV“ (1966) Роберта Роселинија.
О харизми, опусу и карактеру Павла Вуисића, поводом сто година од рођења глумца који је одиграо близу 180 улога, добио две Златне Арене, једну Славицу, два Цара Константина и једну Ћеле-кулу и по чијем се имену од 1994. године зове највеће глумачко филмско признање у Србији, пише Ана Марија Роси. Вуисић „за себе никада није рекао да је глумац, тврдио је да уме да се понаша“, наводи ауторка, а цитира и изјаве многих истакнутих филмских стваралаца да је Вуисић био премија за редитеља, најталентованији глумац натуршчик на свету, народни човек… Умео је да пред камером својом појавом и својим гестом оствари смисао – и смирено и силно, био је довољан само један кадар да у њему видите карактер улоге коју игра и личности коју представља, а то је радио без икаквог напора или муке.
Часопис доноси и приказ књиге Боре Драшковића „Дневник повратка“ (Академија уметности Нови Сад, 2022). Мемоарски записи уметника, који се током дуге каријере једнако страсно посвећивао позоришту, филму, телевизији и писању, почињу од 1969. године, а обухватају сећања на остварене и неостварене режије, на људе, догађаје, многобројна путовања, али и унутрашње дијалоге које аутор води са собом преиспитујући идеје и осећања. Књига на више од 300 страна лепим литерарним стилом открива необичну, богату биографију и изузетну личност уметника и мислиоца, који себе назива југо-меланхоликом, а на питање „Које је ваше стање духа?“ одговара „Нада“.
У пројекту А1 Кинотека дигитално је рестаурисан већ 44. домаћи филм – „О покојнику све најлепше“ (1984). Часопис преноси критику коју је након премијере тог дебитантског остварења Предрага Гаге Антонијевића објавио Милутин Чолић у „Политици“, оцењујући да се редитељ, заједно с косценаристом Душаном Перковићем „смејуљи ономе што је било некад, али и зато да би се подсмехнуо ономе што је сад“. Помињући неке замерке, Чолић констатује: „Битно је да је тај младић даровит, рекли бисмо, веома, да је један од ретких који има афинитета баш за тај свет (село), да га разуме, осећа и доживљује, без обзира на нешто успорену и аскезну слику коју о њему филмски гради“.
Поводом Видовдана, Кинотека је за 28. јун припремила програм ретко приказиваних филмова с тематиком Косовског боја. Како пише Гаврило Стојковић, документарно-играни филм „Прослава 550. годишњице Косовске битке” (1939) Косте Новаковића и Драгољуба Гошића састоји се из два дела – документарне целине која је снимљена на Косову, у Приштини и на Газиместану и игране целине која се дели на сегменте ”Битку на Косову” и ”Хајдуци ослобађају турско робље”. Следи филмски приказ ”Косовски бој – Слика Петра Лубарде” (1959) Василија Брајовића који, како истиче Стојковић, „на филмско платно преноси снажан утисак који је ово импозантно ликовно дело на њега оставило“, а на крају анимирани филм „Битка на Косову“ (1981) Луиса Сремеца – „дело које је повезало филмску и сликарску поетику Видовдана“.
У рубрици „Великани светског филма“ наставља се есеј о италијанском редитељу Роберту Роселинију из пера Јована Марковића, који је у мајском броју анализирао његову фазу неореализма кроз ратну трилогију с краја 40-их година. У јунском броју пише да касније, у низу изузетних остварења, аутор задржава неке елементе препознатљивог стила, али и шири изражајно поље, а приступ базира на приближавању субјективној перспективи јунака, нарочито жена, као у филмовима „Стромболи“ и „Европа 51“. Следи „Пут у Италију“ – прави пример зрелог филмског модернизма. Уз те главне токове, његов опус поседује и бочне линије – поигравање апсурдом у филму „Где је слобода?“ или специфичан третман историје у „Успону Луја XIV“. „Неоспорни иноватор филмског израза, Роселини се није уклапао у категоризације“, закључује Марковић.
Професор монтаже на Факултету драмских уметности Драган Димчић у теоријском тексту „Монтажа и језик филма“ пише да је прича о монтажи у аудио-визуелним медијима неодвојива од приче о филмском језику, односно кодовима који су настали и развијају се у комуникацији између оних који стварају аудио-визуелне садржаје и оних који их примају и тумаче. У овом броју објављен је први део текста, с поглављима „Одржавање континуитета“, „Обликовање напетости“, „Обликовање целине“ и „Од секире до скалпела (дужина кадра у историји филма)“. Указујући на везу драматургије и монтаже, Димчић цитира великог редитеља Бертолучија: „Као верни поклоник теорије аутора, прво сам мислио да је монтажа логична консеквенца начина на који неко снима филм. Али оно што сам научио је то да је монтажа, у ствари, поновно писање.”
Поводом стогодишњице рођења Мела Брукса, омнипотентног уметника чије је стваралаштво једно од најпрепознатљивијих обележја америчке културе у другој половини 20. века, Бранислав Ердељановић истиче да је Брукс комичар, забављач, редитељ, глумац, сценариста, продуцент. „Његов рад одражава напетост између посвећености ауторитету и бунтовног хумора, елегантно уклапа енергију и ограничења и на неки начин симболизује јеврејски допринос америчкој масовној забави. Бруксова комедија, која често укључује пародију, облик укорењен његовим раним утицајима, служи и као љубав, али и као критика америчких културних клишеа, покрећући питања о укусу, вулгарности и етици хумора, која су и данас релевантна“, оцењује Ердељановић у првом делу есеја, који се наставља у идућем броју „Кинотеке“.
О недавно преминулој глумици Натали Бај (1948–2026), која заузима једно од централних места у историји француског филма од седамдесетих година до данас, а у чијем опусу су и „Америчка ноћ“ (1973) Франсоа Трифоа и „Ухвати ме ако можеш“ (2002) Стивена Спилберга, пише Марјан Вујовић. „Дискретна, ненаметљива, далеко од стереотипа звезде, изградила је каријеру која премошћује више фаза француске и европске кинематографије: од ’касног’ новог таласа, преко ауторског филма осамдесетих, до савременог француског филма, али и међународних продукција“, истиче Вујовић и додаје да је, захваљујући свом и балетском и драмску образовању, Натали Бај успешно комбиновала „високу свест о техници с привидном једноставношћу на екрану“.
Јунски број „Кинотеке“ доноси трећи део фељтона на основу новог тома Сабраних дела Владе Петрића – „Конструктивизам у филму: човек са филмском камером“ (издавачи Југословенска кинотека и Киноправда институт). У овом одељку тема је „Образовање маса“, а аутор сучељава ставове филмског ствараоца Дзиге Вертова и песника Владимира Мајаковског о томе како анимирати народ да прихвати уметност.
Рубрика „Шок коридор“ посвећена је 50. годишњици премијере филма „Предсказање“ Ричарда Донера. Ненад Беквалац подсећа да је ’нечастиви’ присутан у историји кинематографије од самог почетка („Ђаволова кућа“ Жоржа Мелијеса, 1896), док шездесетих година 20. века ђаво постаје модеран и улази у музику и филм, Полански снима „Розмарину бебу“ (1968), а Фридкин „Истеривача ђавола“ (1973). Заједно с Донеровим, ти филмови „одбијају да се баве психолошким објашњењима натприродног и прихватају метафизичку природу добра и зла“, оцењује Беквалац. Цитира и Дејана Огњановића да „Предсказање“ спаја „мистерију и осећај надолазећег зла космичких размера из Розмарине бебе са спектакуларним шоковима и стравичним призорима заснованим на црквењачкој иконографији из Истеривача ђавола“.
Уз велики број фотографија, часопис објављује и илустрације Вука Попадића и Мирославе Вуковић.
