Добитница Златног печата Југословенске кинотеке Оливера Катарина оставила је свој печат и појавом и гласом на српској, али и европској филмској и музичкој сцени.
Глумом је почела да се бави још током студија на Позоришној академији почетком шездесетих година, и то одмах играјући насловну улогу у представи Коштана Народног позоришта у Београду, а на међународној сцени заблистала је у чувеном филму
Скупљачи перја Александра Саше Петровића 1967.
Улога заносне певачице Ленче, уз велики успех тог филма који је освојио Велику награду жирија у Кану, отворила јој је многа врата. У годинама које су уследиле Оливера Катарина је играла у десетак домаћих и чак двадесетак иностраних и копродукционих филмова, истовремено градећи значајну музичку каријеру.
На великом платну дебитовала је 1964. у комедији Пут око света Соје Јовановић , а исте године снимила је и Добру коб у режији Милутина Косовца. И пре него што ју је ангажовао Саша Петровић, сарађивала је са великим редитељима у филмовима Рој Миће Поповића, Сан Пурише Ђорђевића, Понедељак или уторак Ватрослава Мимице.
Са партнерима из Скупљача перја, Бекимом Фехмиуом и Батом Живојиновићем, играла је поново већ 1968, али у сасвим различитом жанру, у ратној драми Узрок смрти не помињати Јована Живановића. Исте године снимила је и романтични филм Николе Рајића Има љубави нема љубави, а партнер јој је био познати руски глумац Олег Видов. Памти се и њена Кадиница из филма Дервиш и смрт (1974) Здравка Велимировића.
Интернационални филмски опус Оливере Катарине бележи остварења из Италије, Немачке, Шведске… Играла је у филмовима Алберта Латуаде Госпођа доктор, Мајкла Армстронга Знак ђавола, Конрада Вулфа Гоја (1971). Улога грофице од Албе у тој историјској драми донела јој је награде на фестивалима у Венецији и Москви.
Паралелно је расла њена музичка каријера. После успеха 1967. у Кану позиви су стизали са свих страна. У чувеној париској дворани Олимпија одржала је чак 72 узастопна концерта. Као интерпретатор изворних народних песама и циганских романси наступала је широм света. У Србији је снимила велики број сингл плоча и албума са шансонама, забавном и етно музиком.
Током 80-их година Оливера Катарина се појавила само у ТВ филму Јелена Гавански Миленка Маричића и серији Вук Караџић у режији Ђорђа Кадијевића.
После дуге паузе вратила се филму 2008. године као Велика Богиња у Чарлстону за Огњенку Уроша Стојановића. Исте године одржала је велики солистички концерт у Сава центру.
Оливера Катарина је аутор збирке песама „Бели бадњаци” и заступљена је у „Антологији песама о Косову”. Написала је мемоарску прозу под називом „Аристократско стопало”.
Овог пролећа, са 77 година, поново је заблистала у Кану, када је, на одушевљење званица, на пријему у част поновне пројекције Скупљача перја, у програму Кански класици, запевала у свету и даље препознатљиву песму „Ђелем, ђелем”.