Kомеморација поводом смрти филмског великана Душана Макавејева одржана је 4. фебруара у Југословенској кинотеци, у присуству његове супруге Бојане Макавејев, пријатеља, колега и поштовалаца изузетног редитеља кога су красили раскошна стваралачка имагинација и слободни дух.

 

Директор Kинотеке Југослав Пантелић позвао је присутне да минутом ћутања одају почаст великану српског, југословенског, европског и светског филма и то у дворани која ће од 23. фебруара носити име „Сала Макавејев“.
Пантелић је показао камен са уклесаним потписом славног шведског редитеља Ингмара Бергмана, који је Макавејев донео са скупа на којем је договорена и основана Европска филмска академија и подсетио да је Макавејев био почасни члан Борда ЕФА, уз сер Бена Kингслија и Иштвана Сабоа.

Многобројне изјаве саучешћа из целог света прочитала је глумица Анита Манчић, а о личности и опусу Макавејева говорили су филмолог Божидар Зечевић у име Удружења филмских уметника Србије, затим редитељи Срдан Голубовић и Стефан Арсенијевић и глумац Светозар Цветковић.

На комеморацији је приказан инсерт из филма „Рупа у души“ који је Макавејев снимио као део међународне серије „Редитељско место“ за BBC Scotland.

Директорка ЕФА Марион Деринг у поруци саучешћа истакла је да је Макавејев био изузетан стваралац, извор инспирације, веома млад у срцу. „Умео је да изненади, да провоцира, да нас насмеје и натера на размишљање. Била је велика част познавати га. Никада нећу заборавити његов осмех”, написала је Марион Деринг.

И за немачког редитеља Вима Вендерса Макавејев је био човек такве виталности, имагинације, тако младог духа. „Заувек ће остати један од великих мајстора филма, а његов осмех урезан је у срца свих нас”, поручио је Вендерс.

У име куће Вертиго и Словеначког филмског центра продуцент Данијел Хочевар и редитељи Дамјан Kозоле и Метод Певец истакли су да ће им филмови Макавејева и разговори са њим остати трајна инспирација.

Саучешћа су послали и словеначки аутор Kарпо Аћимовић Година, македонски редитељ Милчо Манчевски и други.

Хрватски филмски савез истакао је да је Макавејев био узор као филмски визионар и човек слободе, а Друштво хрватских редитеља да смрт Макавејева доживљава као властити губитак јер је отишао човек који је ширио границе слободе.

Славни амерички редитељ Френсис Форд Kопола поручио је да ће Макавејев живети вечно, додајући да је био јединствена и мила особа. Саучешће су упутили и продуцент Том Лауди, редитељ Алфонсо Kуарон, писац књиге о Макавејеву „Терор и радост” Лорен Мортимер, Гнеза Kноле из Института за филм и уметност у Берлину, француски филмски критичар и теоретичар Мишел Симан, који је у својој новој књизи једно поглавље посветио филму „WR: Мистерије организма”, израелски филмски посленици Едни и Дани Фаинаро, Алфред Гузети са Харварда, редитељ и блогер Скаут Тафоја…

Некадашњи студенти Макавејева Ендру Бајалски и Џошуа Опенхајмер присетили су се у писмима, које је прочитала Анита Манчић, атмосфере на његовој класи на Харварду 1996/97.

„Не могу да замисилм виши ниво образовања у чарима анархије. Његов интелект, срце и креативност очито су били огромни, али он је свакако једини од наставника ког сам икада сусрео који је показао да такви ресурси могу боље да послуже него доминација, уметничка или друге врсте. Та великодушност још увек одјекује”, поручио је Бајалски.

У дугом личном писму Бојани Макавејев, Опенхајмер је истакао да га је Душан Макавејев „научио да проникне у истину – да човек мора да научи да гледа на нове начине”.

Божидар Зечевић је оценио да је отишао „последњи од велике тројице који су стварали модерни српски и југословенски филм, тачније златно доба нашег филма 60-их и 70-их година прошлог века, онај међународно признати врхунац уметничког стваралаштва једне земље”.

„Саша Петровић, Живојин Павловић и Душан Макавејев обележили су ону епоху на коју смо данас поносни. Међу њима Мак је заузимао супериорно место побуњеника и вечитог алтернативца, интелектуалног кваритеља свега устаљеног и устоличеног, поетског анархисте уникатног формата”, рекао је Зечевић, додајући да му је то донело међународну славу и пажњу.

„Маку је успело да у грађански биоскоп запада унесе дух њујоршког андерграунда. Нема значајније филмске енциклопедије у којој није заступљен чланком средње дужине. Био је грађанин света и нотабилитет свих важнијих филмских форума, водећи филмски интелектуалац епохе”, истакао је Зечевић.

Наводећи све игране фимове Макавејева, нагласио је да су они постали део светске филмске баштине, да се чувају у збиркама свих важнијих филмских архива и често приказују на ауторским ретроспективама.

„Осим оригиналности, инвенцији и уметничкој снази својих филмова, Мак је све то дуговао свом изразитом, несвакидашњем дару за друштвену комуникацију, нарочито у кризним околностима. Имао је фасинантну харизму. Kосмополита, обраћао се људима непосредно, на одличном енглеском и неколицини других језика, увек користећи необичне и изненадне језичке обрте, што је иначе била важна ставка његове животне поетике. „Уметност треба цимнути, па шта буде” – написао је 1958. у београдском „Делу” поводом једне америчке изложбе. И то је остало његово гесло до самог краја. Цимао је свет око нас, што је својим делом, једном од највећих субверзија у модерном времену, изнова спроводио у живот. Тиме се потврдио као аутентични и можда последњи представник српске и светске авангарде”, закљућио је Зечевић.

За Срдана Голубовића Макавејев је био „најинспиративнији, храбар, неухватљив, свој”.

„Макавејев је увек трагао за границама слободе, ауторске, друштвене и личне. Играо се, рушио табуе, ослобађао сопствени свет и свет својих гледалаца”, рекао је Голубовић и такође поменуо његово гесло да уметност теба цимнути.

„Макавејев је цимао своју уметност, био слободан у стварању свог света, без академских и малограђанских окова, увек далеко испред свог времена. Или, како каже Срђан Вучинић, Макавејев је једна од најсубверзивнијих фигура у историји модерне кинематографије. За мене је Мак само најбољи и најпосебнији, без компромиса у свом трагању, доследан у потреби да увек буде другачији и аутентичан”, истакао је Голубовић, додавши да Макавејев заправо није умро „јер је свет који је оставио велик као планина”.

Светозар Цветковић је прочитао писмо које је, због спречености да дође на комеморацију, упутио редитељ Слободан Шијан. Према његовим речима, филмови Макавејева били су славље слободе духа и живота, а револуција је била његова централна тема.

Цветковић, који је играо у филмовима Макавејева „Монтенегро”, „Манифесто” и „Горила се купа у подне”, поделио је са присутнима сећања на дивну сарадњу и пријатељство, изневши, како је рекао, скице и асоцијације на једно време проведено са њим, на најслободоумнијег човека, његове идеје и генијалност, на много смеха и задовољства током снимања и на фестивалима по свету.

Наводећи низ бриљантних сцена из филмова Макавејева, Цветковић се са горчином осврнуо на онемогућавање Макавејеву да ради у својој земљи.

„Мака нам нећете избрисати. Мака нам нећете отети. И немојте бити поносни на Мака, јер је он наш. Ништа нисте учинили да буде наш и зато је он био и остао свој и оних мало људи које је волео и који су ту љубав умели да узврате као његови одвећ малобројни пријатељи, којима је увек могао да се јави и који би са њим радо проћаскали о духовитој судбини трагикомичног човечанства. Ти малобројни пријатељи освежавали су његов дух, а он њих чинио племенитијим и радоснијим својом појавом, осмехом, невероватним причама…”, рекао је Цветковић.

„У неминовној депресији изнуђене дугогодишње емиграције хранио се и живео од свог рада који му је ова средина забранила и никад то није порекла, никад се није постарала да ту неправду исправи. Мак је био слика материјалне скромности, а ризница духовног богатства. Није поседовао ништа, а имао је све што други немају ма колико поседовали. Имао је Бојану, па опет Бојану и опет Бојану, па онда Бранка Вучићевића, Жељка Жилника, Петка, Пегу, Рашу Попова, Kополу, Бертолучија. Имао је Милену, Гагу, Еву Рас, Микоту, Вендерса, Пинтера, Тиркета, Шлендорфа, Шијана, Формана, Горана, Аниту, Милутина, Рамба. Имао је светлост која је и мене међу ових пар имена, ни сам не знам којом сулудом срећом обасјала. И од ње живим”, рекао је Цветковић.

Стефан Арсенијевић је признао да му смрт Макавејева и даље не делује као реалност.

„Kада размишљам о Макавејеву и о његовом опусу у свести ми одзвањају слобода, машта, храброст, игра. То су појмови који су га одредили, који су га чинили и који га чине великим, посебним, живим и сада када се од њега опраштамо, ако је то истина. Увек сам мислио и то сам му пар пута рекао, да је увек био млађи од свих нас. Изгубили смо још једног великана наше и не само наше културе и верујем да се и ви осећате све усамљеније и изгубљеније у овом времену, на овом простору где је медиокритетство постављено као узор. Али Мак ће увек бити жив и као светионик показивати чему да тежимо у животу и стваралаштву. Живео Макавејев!”, рекао је Арсенијевић.

Арсенијевић је на крају прочитао текст Макавејева за каталог првог Феста, из 1971. године, у којем он најављује свој селекторски програм „Филм у друштвеним конфронтацијама”.