Недавно преминулој француској глумици Натали Бај (1948-2026) посвећен је програм „Сећање на“ од 19. до 22. јуна, са 11 одабраних филмова из њеног богатог опуса.
За једну од најодликованијих глумица француске кинематографије, која је четири пута освојила награду Цезар, на почетку каријере одлучујући је био сусрет с Франсоа Трифоом. У његовом филму „Америчка ноћ“ (1973) играла је Жоел, помоћницу режије на снимању филма унутар филма, која је стално присутна, повезује ликове, интервенише, организује, посматра.
Тим филмом и почиње циклус у Кинотеци, а на програму је и Трифоов филм „Човек који је волео жене“ (1977), у којем се преиспитује фигура серијског заводника (игра га Шарл Денер), док Натали Бај тумачи лик једне од жена које улазе у његов живот. Преко њеног лика филм показује како се женска перспектива разликује од мушке.
У филму „Људи, полудећу“ (1980) Франсоа Летерјеа, Натали Бај је показала да уме да глуми у комедији. Прича је заснована на мотиву „мушког нервног слома”, где женски лик није само декор већ и контрапункт и коректив.
Свом разноврсном опусу придодала је трилер психолошке напетости „Удала сам се за сенку“ (1983) Робена Дависа, играјући жену која преузима идентитет друге. Филм користи њен таленат за двосмисленост: гледалац мора стално да процењује да ли лик говори истину, да ли га покреће кривица, прагматично преживљавање или жеља за чистим новим почетком.
Натали Бај је имала изузетну способност прилагођавања новим ауторским поетикама. Тако је у филму младог канадског редитеља Гзавијеа Долана „Лоренс, у сваком случају“ (2012) упечатљиво представила мајку протагонисте који пролази кроз родну транзицију.
Остварила је неколико ефектних улога и у америчкој продукцији, међу којима је најзначајнија она у филму „Ухвати ме ако можеш“ (2002) Стивена Спилберга. Још једном је била мајка главног јунака, а њега је играо Леонардо Дикаприо.
Тим америчким хитом се и завршава циклус филмова глумице о којој у јунском броју часописа „Кинотека“ Марјан Вујовић пише да је захваљујући свом и балетском и драмском образовању, успешно комбиновала „високу свест о техници с привидном једноставношћу на екрану“.
„Дискретна, ненаметљива, далеко од стереотипа звезде, изградила је каријеру која премошћује више фаза француске и европске кинематографије: од ’касног’ новог таласа, преко ауторског филма осамдесетих, до савременог француског филма, али и међународних продукција“.
