Аутобиографска књига славног редитеља и сценаристе Срђана Карановића „Сам о себи“, у издању „Геопоетике“, представљена је 20. децембра у Југословенској кинотеци.
Многобројну публику у сали „Макавејев“ поздравио је управник Музеја кинотеке Марјан Вујовић, а о књизи су говорили аутор, редитељ Горан Марковић, директорка и извршна уредница „Геопоетике“ Јасна Новаков Сибиновић и оснивач и главни уредник те куће Владислав Бајац.
„Изузетна нам је част што смо у прилици да угостимо једног од најзначајнијих српских и југословенских филмских аутора и да с вама поделимо причу о овом издању“, рекао је Вујовић, позивајући публику да после промоције погледа, по избору самог Карановића, његов филм „Беса“ (2009).
Карановић је рекао да тај филм, последњи који је радио, „има пристојну копију на 35 милиметарској траци која се може видети једино у Југословенској кинотеци“, а инспирисан је догађајима из стварног живота који се помињу и у књизи.
„Сам о себи“ је прича о Карановићевој породици, детињству и младости, студијама у Прагу. Завршава се дипломирањем на ФАМУ и причом о филму „Трамонтана“ о којем је маштао деценијама, али није успео да га сними. Књига је илустрована фотографијама из приватне архиве.
Карановић је испричао да је књига настала тако што је за уводни део монографије о њему, коју спрема редитељ Стефан Арсенијевић, требало да напише успомене из своје младости.
„Седео сам беспослен у свом солитеру, у локдауну због пандемије. Почео сам да пишем од Кулина бана, од предака и полако тонуо у бунар сећања. Пријало ми је да то пишем и тако је настала посебна књига. Уз велику муку и велико задовољство и уз неку сузу, јер 90 посто људи из књиге нису више живи“, рекао је Карановић.
Како је додао, и даље му падају на памет још неки људи или детаљи које је могао да помене, али то је „као када монтирате филм, у једном тренутку морате да пресечете и кажете доста, то је то“.
Његов отац Миленко Карановић био је први директор Југословенске кинотеке.
„Случајно је почео да се бави филмом, са својих 37 година. Да није, можда се ја не бих залудео филмом“, приметио је Срђан Карановић, чија књига показује колико је значајан утицај родитеља на васпитање и културни развој детета.
Карановић је изјавио да „није желео да напише рецепт како се постаје редитељ“.
„Ово је мој пут, а сваки редитељ би могао да исприча своју причу. Волео бих да таквих књига има пуно“, рекао је Карановић.
Горан Марковић, који се често помиње у књизи, изјавио је да су Карановић и он пријатељи већ шездесетак година и да је све што је описано углавном већ знао, а део и доживео.
„Најинтересантније ми је то што је успео да направи књигу без иједне измишљотине. Ја то не бих могао. То што он пише, то је стварно тако, а притом има изузетну поетику. То је главна вредност ове књиге – од правих, истинитих ствари направио је нешто што је поетски доживљај, као да читате добар роман“, рекао је Марковић.
Истичући да му је Карановић био први филмски учитељ, помогао му да сними филм за пријемни испит у Прагу и тако одредио његову судбину, Марковић је признао и да је задивљен с колико података, имена и наслова Срђан располаже, а које је он заборавио.
„Драгоцена ствар у књизи је третман мистерије како се постаје уметник и шта тај пут подразумева. На тако нешто сам наишао само у Џојсовом ’Портрету уметника у младости’“, изјавио је Марковић.
Како је додао, Карановић је у књизи љубазан и према непријатељима. „Он није имао лак живот, али је ова књига екстрат лепих ствари. Жао ми је што није описао и оне ружне“, рекао је Марковић.
Јасна Новаков Сибиновић је истакла да је садржај књиге личан и да ту није било пуно уредничког посла, а што се тиче изгледа и графичких детаља „рад на књизи је био као да смо радили неки математички пројекат, све је било врло прецизно, јер је Срђан велики перфекциониста“.
Владислав Бајац је изјавио да у аутобиографској литератури одавно није читао нешто тако једноставно речено, што тако тече, прича о обичним стварима, а кад завршите „осећате као да сте читали нешто огромно важно, спектакуларно, а без претензија да буде спектакуларно“.
Бајац је приметио и да је текст суздржан, јер је Карановић господин човек, па је такав и када пише књигу, не говори ружно ни о коме, естетизује своју мисао и све делује лепо, али без патетичног осећања.
Из публике се чуо и коментар једног старијег читаоца да је Карановић описао живот у Београду 50-их и 60-их година 20. века тако добро да ће ова књига једног дана имати и антрополошку вредност.