Пролећни двоброј часописа Кинотекa доноси есеје о славном и контроверзном редитељу Пјеру Паолу Пазолинију, великану глуме и шансоњеру Иву Монтану, мајстору филмске анимације Боривоју Довниковићу Борду, монтажеру који је оставио дубок траг у српској кинематографији Марку Глушцу.
Интервју за наш часопис дао је популарни редитељ Радивоје Раша Андрић. Ту су и текстови о јубилеју Музеја кинотеке, о изложби „Соја Јовановић – снови у боји“, првим филмским снимањима у Србији, али и различитим екранизацијама Франкенштајна и о новом филму Дарија Арђента „Иза тамних наочара“. Директор Кинотеке Југослав Пантелић у уводнику скреће пажњу и на нови фељтон – избор из последњег објављеног дела некадашњег директора Кинотеке Жике Богдановића, као и на приказ књиге „Звездана прашина“ Милана Влајчића.
Циклус Великани светског филма посвећен је глумцу и шансоњеру Иву Монтану (1921–1991), о којем Маријана Терзин Стојчић пише: „Искористио је сваку животну прилику, изградио статус неодољивог заводника светског гласа, био славољубив, не оставши миран ни по одласку кроз рајска врата. Оно што га је водило кроз живот, гонило, уздизало, усрећивало, али му се и спочитавало, био је дуализам. Двојност природе, ставова, професије, националног идентитета, социјалне (не)угрожености, певачке сцене и филмског платна, комунизма и његове негације, деснице и левице, једне жене и много превара, старости и очинства, жељеног и неочекиваног“.
Популарни редитељ Радивоје Раша Андрић за програм Мој избор дао је листу филмова које је „доживео срцем и душом“. На свој духовит и опуштен начин у интервјуу за Кинотеку говорио је о односу према комедији, о Линчу, Џармушу, Карпентеру као мајсторима атмосфере, о специјалној вези с Кинотеком, о родитељима који су му формирали филмски укус, као и о свом новом филму „Лето када сам научила да летим“, који управо пуни биоскопе у Србији.
Стогодишњица рођења Пјера Паола Пазолинија била је повод за есеј Ане Марије Роси „Секс, смрт и политичке страсти“ о редитељу провокативних и контрадикторних филмова, који је у родној Италији најпре „важио за чудака који је из профашистичког породичног окружења отишао у Комунистичку партију Италије, одакле су га избацили због нескривеног хомосексуалног опредељења“. Ауторка истиче да је Пазолини, редитељ, драматург, лингвиста, сликар, колумниста, политичар, марксиста, спортиста, писац и песник, један од највећих интелектуалаца 20. века, снимио више од 20 играних и документарних филмова, написао више од 30 књига, шест драма, велики број есеја.
Следи текст о Музеју кинотеке, који је 2. марта обележио 70 година рада. Овај јединствени музеј покретних слика и култно место многих генерација филмофила убрзо након отварања постао је, како истиче директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић, „место представљања свега најзначајнијег у историји светске кинематографије, место на којем су Београђани континуирано могли да се срећу с покретним сликама старијег датума, јер репертоар негује и неговаће филмске класике”.
У рубрици Из сталне поставке Миља Јеленић приказује чувени „Филипсов“ двоглави пројектор (Philips Cinema – Type 3837/20) који је настао 1930. године, а био је први пројектор Музеја кинотеке у Косовској улици.
Југословенска кинотека је обележила стогодишњицу рођења прве српске редитељке дугометражних играних филмова мултимедијалном изложбом „Соја Јовановић – снови у боји“. Концепт изложбе у часопису представља њена ауторка Ирина Кондић Јанчић. У тексту под насловом „Соји у част“ она истиче да основу изложбе чине филмови Соје Јовановић – „Поп Ћира и поп Спира“, „Пут око света“, „Дилижанса снова“… Ту је и белешка Алексе Гајића, чије илустрације на изложби представљају сцене из свих играних филмова које је режирала Соја Јовановић.
„Прва филмска снимања у Србији (1897)“ наслов је текста Срђана Кнежевића, који је недавно у Кинотеци одржао предавање на ту тему. „Београдске новине“ од 6. марта 1897. године, како наводи Кнежевић, објавиле су да су „Г.г. Лимијер и Кар снимили полазак Његовог Величанства Краља из Двора у Саборну цркву“, а најавиле су и показивања неких слика из Београда, као што су „излажење радника из Монопола, Теразије, Калемегданска шетња“.
У рубрици Са полица библиотке представљена је књига „Звездана прашина“ (Дерета, 2018) Милана Влајчића, недавно преминулог доајена филмске критике, новинара, књижевног критичара и публицисте. Избор његових текстова на разноврсне теме, које је писао од марта 2016. до јула 2017. године, носи поднаслов „Есеји и коментари: Мала културолошка сваштара“ и нуди, како у предговору каже сам аутор, „личну, пристрасну, у сваком случају субјективну дијагнозу наше културе, културне политике и њеног места у окружењу“.
О стваралаштву недавно преминулог Боривоја Довниковића Борда, испред чијег имена је деценијама стајао предзнак – један од најзаслужнијих за врхунско место југословенске анимације у свету, пише Маријана Терзин Стојчић: „Један од првих аутора Професора Балтазара, неодвојив од чувене Загребачке школе цртаног филма, од оскаровца Душана Вукотића, затим Златка Боурека, Ватрослава Мимице и Златка Гргића, Бордо је достигао све што се могло остварити на пољу визуелне уметности и уметности анимације…“.
Ненад Беквалац представља филм приказан на јубиларном, 50. Фесту – „Иза тамних наочара“ (2022) ветерана италијанског хорора Дарија Арђента, чија радња, „подсећа на Дариове филмове пре „Суспирије“ (1977), у време када је ђало жанр био на врхунцу популарности“. Беквалац оцењује да је „Арђенто заслужио да му дамо шансу, и ако „Иза тамних наочара“ добро прође код публике, можда ћемо ускоро гледати још неки филм легенде која се усудила да режира у деветој деценији“.
Часопис у овом броју започиње фељтон „Пријатељи драги, не заборавите ни старе филмове“, који садржи избор из последњег објављеног дела Жике Богдановића, некадашњег директора Кинотеке. У првом поглављу „Ја сам човек Кинотеке“ Богдановић пише: „Када сам уз извесну, мада и сасвим неочекивану неминовност ушао у свет замрачених дворана са живим сликама – где ће ми дуго бити дом – помишљао сам да ћу ту заувек остати сам и препуштен самом себи; али, насупрот томе, скоро у истом часу започело је и моје друговање са мени сличнима, чији ће животни смисао такође бити да закораче у дубинску магију уметности филма“.
Поводом десет година од смрти истакнутог монтажера Марка Глушца о његовом опусу пише Катарина Кољевић, оцењујући да ретко који филмски аутор успе да остави тако дубок траг у једној кинематографији, као што је то урадио Глушац. „Управо захваљујући бројним играним филмовима – више од тридесет – међу којима су и нека од најзначајнијих остварења домаће кинематографије, Марко Глушац још живи. Време, које је према филму увек правичан али и строг судија, а према животу и строг али често и неправичан, дело Марка Глушца наградило је бесмртношћу“, истиче ауторка есеја „Кројач српског филма“.
Уз програм Шок коридор представља: Франкенштајн, о различитим екранизацијама романа Мери Шели пише Ненад Беквалац, наводећи да су филмска верзија „Франкенштајна“ Џејмса Вејла из 1931. године, као и Браунингов „Дракула“ из исте године, главни разлог популаризације хорор жанра. Многи су се окушали у овој причи која одолева времену, јавили су се и нови погледи на мит, пише Беквалац, а као најприближнији литерарном предлошку помиње филм „Франкенштајн“ (1994) Кенета Бране, с Робертом де Ниром у улози чудовишта.
У рубрици Трагови на филму, посвећеној недавно преминулим уметницима, Маријана Терзин Стојчић пише о Весни Малохоџић, једној од најлепших српских глумица која није доживела славу какву је по свом таленту и лепоти заслужила.
Ту су и текстови о редитељу Ивану Рајтману и глумици Ивет Мимије из пера Ненада Беквалца. О редитељу и продуценту Кевину Билингтону и глумцу Хардију Кригеру пише Бојан Ковачевић, а о глумцу Леониду Курављову – Милена Гвозденовић.