Славна глумица и певачица Оливера Катарина преминула је у 87. години. Оливера Катарина оставила је снажан печат и појавом и гласом на српској, али и европској филмској и музичкој сцени.
Глумом је почела да се бави још током студија на Позоришној академији почетком шездесетих година, и то одмах играјући насловну улогу у представи „Коштана“ Народног позоришта у Београду, а на међународној сцени заблистала је у чувеном филму „Скупљачи перја“ Александра Саше Петровића 1967.
Улога заносне певачице Ленче, уз велики успех тог филма који је освојио Велику награду жирија у Кану, отворила јој је многа врата. У годинама које су уследиле Оливера Катарина је играла у десетак домаћих и чак двадесетак иностраних и копродукционих филмова, истовремено градећи значајну музичку каријеру.
На великом платну дебитовала је 1964. у комедији „Пут око света“ Соје Јовановић, а исте године снимила је и „Добру коб“ у режији Милутина Косовца. И пре него што ју је ангажовао Саша Петровић, сарађивала је са великим редитељима у филмовима „Рој“ Миће Поповића, „Сан“ Пурише Ђорђевића, „Понедјељак или уторак“ Ватрослава Мимице.
Са партнерима из „Скупљача перја“, Бекимом Фехмиуом и Батом Живојиновићем, играла је поново већ 1968, али у сасвим различитом жанру, у ратној драми „Узрок смрти не помињати“ Јована Живановића. Исте године снимила је и романтични филм Николе Рајића „Има љубави нема љубави“, а партнер јој је био познати руски глумац Олег Видов. Памти се и њена Кадиница из филма „Дервиш и смрт“ (1974) Здравка Велимировића.
Интернационални филмски опус Оливере Катарине бележи остварења из Италије, Немачке, Шведске… Играла је у филмовима Алберта Латуаде„ Госпођа доктор“, Мајкла Армстронга „Знак ђавола“, Конрада Вулфа „Гоја“ (1971). Улога грофице од Албе у тој историјској драми донела јој је награде на фестивалима у Венецији и Москви.
Паралелно је расла њена музичка каријера. После успеха 1967. у Кану позиви су стизали са свих страна. У чувеној париској дворани Олимпија одржала је чак 72 узастопна концерта. Као интерпретатор изворних народних песама и циганских романси наступала је широм света. У Србији је снимила велики број сингл плоча и албума са шансонама, забавном и етно музиком.
Током 80-их година Оливера Катарина се појавила само у ТВ филму „Јелена Гавански“ Миленка Маричића и серији „Вук Караџић“ у режији Ђорђа Кадијевића.
После дуге паузе вратила се филму 2008. године као Велика Богиња у филму „Чарлстон за Огњенку“ Уроша Стојановића. Исте године одржала је велики солистички концерт у Сава центру.
На иницијативу Југословенске кинотеке, на 70-том Канском филмском фестивалу 2017. године, у оквиру угледног програма Кан класик, приказан је филм Александра Саше Петровића „Скупљачи перја“, пола века након премијере и освајања Велике награде жирија. Тада присутна Оливера Катарина је, на одушевљење званица, током пријема у част поновне пројекције филма, запевала у свету и даље препознатљиву песму „Ђелем, ђелем”. То се поновило и у свечаној сали Кинотеке, само неколико недеља касније, током свечаности уручења Златног печата Кинотеке Оливери Катарини за изузетан допринос седмој уметности.
Оливера Катарина је тада изјавила: „Много вам хвала на овом топлом поздраву. Није у мом животу последњих година то било често, углавном сам била сама, једно пар деценија, заборављена. Одједном, као да се буди неки сан, одједном ме има свуда, у штампи, на телевизји и ја се питам – зашто? Две деценије сам провела заборављена и одједном – загрљај Србије. Шта је то, да ли се то пробудила Србија? Хвала вам у сваком случају“, рекла је она.
Оливера Катарина је аутор збирке песама „Бели бадњаци” и заступљена је у „Антологији песама о Косову”. Написала је мемоарску прозу под називом „Аристократско стопало”. Нушићева награда за животно дело додељена јој је 2020. године.
У среду 22. јула у Кинотеци ће, уместо раније најављене пројекције у 19 часова, бити приказан филм „Скупљачи перја“ Александра Саше Петровића. Током септембра Кинотека ће у свом програму приказати циклус филмова у којима је Оливера Катарина остварила значајне улоге.
