У оквиру пројекта Vip Кинотека дигитално је рестауриран још један од антологијских филмова српске кинематографије – „Мирис пољског цвећа“ Срђана Карановића, који је, заједно са неколико чланова екипе тог остварења из 1977. године, присуствовао поновној премијери 27. децембра у свечаној сали Југословенске кинотеке.

 

Директор Кинотеке Југослав Пантелић, поздрављајући званице, рекао је да ће пројекат бити настављен, исто као и настојање да се већ рестаурирани класици пласирају на међународну сцену, с обзиром да важни светски фестивали све више поклањају пажњу филмској баштини.

Пантелић је захвалио на сарадњи компанији Vip mobile која је препознала и подржала овај пројекат, као и предузећу Центар филм које је било продуцент већег броја наслова одабраних за Vip Кинотеку.

Срђан Карановић је, у разговору који је уочи пројекције водила Сандра Перовић, изјавио да неће дуго остати у сали јер никада не гледа своје филмове целе након што су завршени.

„Гледам их само на парче, оно што морам. Не могу да гледам цео свој фим јер бих стално нешто мењао. То је својеврсна параноја. Али ови парчићи које сам овог пута видео доста обећавају“, рекао је он, праћен смехом публике, те захвалио екипи из Архива Кинотеке у Кошутњаку која је вредно радила на рестаурацији „Мириса пољског цвећа“, као и недавно његовог „Петријиног венца“ и других филмова обухваћених пројектом Vip Кинотека.

На питање о инспирацији за сценарио, који је писао са Рајком Грлићем, о познатом глумцу који напушта све и одлази да живи код пријатеља на реморкеру на Дунаву, Карановић је одговорио да су њих двојица „још за време студија говорили да постоје две врсте филма, да су једни из живота, а други из главе“.

„Радио сам и једне и друге. Овај је директно из главе. Смислио сам ту идеју, чинило ми се врло људским да човеку у једном тренутку буде доста свега око њега и да жели да промени свој живот. Рајка сам позвао у помоћ, као и увек у то доба, као и он мене, и онда смо плели причу и на драматуршки начин и на документарни начин, скупљајући разне људе које смо сликали у претходним документарним емисијама или које смо видели у туђим документарцима“.

„То је било све заједно врло компликовано и ја се данас чудим како смо то уопште извели, односно ја са екипом вредном и приљежном, али ето успели смо да то истерамо до краја. Имали смо неку енергију и веру да то може да испадне занимљиво. Био је то чудан филм за све, па и за продуценте, тако да су гајили мали отпор према њему у почетку. Зато смо писали чак 12 верзија сценарија. После смо имали проблема са траком, камером, све могуће проблеме, али је све то заједно било некако весело“, изјавио је Карановић.

Богдан Диклић је рекао да се не сећа конкретних ствари са снимања, али памти да је све било некако радосно. Признајући да ће и он „побећи из сале, да се не би потресао гледајући младића који личи на њега али има 25 килограма мање и три сантиметра више“, додао је да се нада да ће „можда бити могуће једног дана да и нас дигитално рестаурирају“.

Бранко Цвејић је на питање о потрази за слободом, о чему се говори у филму, одговорио да „више не може да се побегне нигде, нажалост“.

„Нема где да се побегне. Некад је било. У филму глумац каже идем и оде на шлеп и тамо му је дивно. Сад не можете ни тамо да одете. Сигурно би били укључени телевизори и са свих сплавова би се чуло како неко држи конференцију за штампу и врло озбиљно вам саопштава све што мисли о животу. И како онда да побегнете. Ово је заробљена земља. Ми гледамо неке филмове о нашој слободи која је некада била“, рекао је Цвејић.

Сећања на снимање „Мириса пољског цвећа“ са публиком су поделили и балерина Соња Дивац, редитељ Горан Марковић, директор филма Слободан Павићевић.

Главну улогу играо је Љуба Тадић, а у екипи је, поред глумаца, био велики број натуршчика. Филм је освојио награду критике Фипресци у Кану. Златне арене у Пули добили су редитељ Карановић, композитор Зоран Симјановић и сниматељ Живко Залар.