Панел дискусија под називом „Скупљачи перја – међаш српског (југословенског) филма“ одржана је 7. јула у оквиру фестивала Софест, који је у свом 46. издању (од 4. до 8. јула) посвећен јубилеју чувеног филма Александра Саше Петровића, добитника Гран прија у Кану 1967. године.
Представник Југословенске кинотеке Драган Маринковић рекао је у уводном делу скупа да су га заједно организовали Одбор Софеста, на иницијативу члана Одбора Александра Аврамовића, филмски часопис “Филаж” из Ниша, Југословенска кинотека и Филмски центар Србије.
Кинотека је учествовала и у приређивању изложбе фотографија из Скупљача перја, која је отворена у Галерији Центра за културу Сопот првог дана 46. Софеста.
Панел дискусију модерирао је Мирољуб Вучковић из ФЦС-а, а учесници су били проф. др Петар Волк, члан Одбора Софеста Александар Аврамовић, уредник “Филажа” Дејан Дабић и теоретичар филма Властимир Судар, док је теоретичар филма Бранислав Милојевић приложио писани прилог, који је прочитан на скупу.
Такође је прочитано писмо Петровићеве сестре Радмиле Петровић Чворић, која је захвалила организаторима и осврнула се на успех недавне поновне пројекције Скупљача перја у Кану. Наиме, поводом јубилеја Југословенска кинотека је рестаурисала филм и израдила нову копију која је овог маја приказана у званичном програму Кански класици.
Александар Аврамовић је истакао да је поводом пет деценија од премијере Скупљача перја време да се направи репрезентативна монографија као посвета делу Александра Петровића и као допринос нашој култури сећања. Аврамовић је и аутор слогана овогодишњег Софеста – Скупљање неразвејаног перја, а са Петровићем је сарађивао, као један од продуцената, на његовом последњем филму Сеобе (1994).
Иначе, др Волк је својевремено објавио књигу “Лет над мочваром – Александар Петровић својим животом, делом и филмовима”, у издању некадашњег Института за филм, док је његов много млађи колега Властимир Судар сада написао књигу сличне тематике, под насловом “Портрет уметника као политичког дисидента”, коју ће ускоро објавити ФЦС.
Мирољуб Вучковић је оценио да је драгоцено што имамо поглед на једну уметност, једног аутора и његово дело из два различита временска момента и из два различита искуства.
У разматрању Петровићевиг опуса, рекао је он, постоји много елемената, постоји контекст – национални, религијски, филозофски, уметнички. Ту су и однос према смрти, идеологија у неколико аспеката која је присутна у делу и животу овог аутора, његов педагошки рад, затим однос поштовања и однос нетолеранције и егзила који је Петровић доживео, интелектуални рад у иностранству, његов повратак…
Учесници панела су се осврнули на целокупан живот и дело Александра Петровића (1929-1994) и његов значај за домаћу, али и светску кинематографију, истичући да и након пола века Скупљачи перја представљају прави пример модерности.
У то ће моћи да се увери и данашња европска публика, јер ће рестаурисана копија на јесен бити поново на биоскопском репертоару у Француској.
Петар Волк је скренуо пажњу, између осталог, на ширину Петровићевог стваралаштва, наводећи његову књигу “Нови филм” у којој је презентовао оно што је суштинско за једну нову визију филмске уметности, као и његове позоришне режије, малобројне, али изузетне, са европским пледоајеом и ослобођене сваке догме, као што је представа “Мајстор и Маргарита” (Петровић је режирао и филм по истоименом роману Михаила Булгакова).
Помињући и неке тешке моменте из живота великог редитеља, др Волк је најавио иницијативу да се у Београду подигне споменик Александру Саши Петровићу.
Петровић је био и сценариста својих филмова, а Дејан Дабић је, уз оцену колико је сценарио Скупљача перја истовремено поетичан и визуелан, истакао колико је специфични редитељски поступак у том филму заслужан за неке од култних сцена, попут оне у кафани са Оливером Катарином и Бекимом Фехмиуом или сцене борбе ножевима међу перјем. Дабић се осврнуо и на употребу мизан кадра који је Петровић преферирао у односу на монтажу.
Властимир Судар је нагласио да савремени филмски ствараоци могу много да науче из Скупљача перја, јер је то филм који се храни фолклором, али не упада у замку етно кича. Петровић приказује фолклор на аутентичан, а не романтизован начин, рекао је он и додао важан аспект да се у филму говори ромским језиком и то у време када је, на пример, велшки језик у Великој Британији био забрањен.
То је врло специфичан филм који се не може посматрати искључиво из наше перспективе – српске, југословенске или балканске, изјавио је Судар, напомињући да су Скупљачи перја, поред осталог, лансирали песму “Ђелем, ђелем”, која говори о прогону Рома током Другог светског рата и која је постала ромска химна.
Бранислав Милтојевић је свој прилог дискусији насловио “Улога равнице илити функција простора у филму Скупљачи перја”.
У дискусији је истакнуто да српски филм никада касније није досегао такве висине као те 1967. која је била можда најбоља година у југословенском филму, са наградама на три најважнија фестивала А категорије. Поред Скупљача перја у Кану, те године су награђени Буђење пацова Живојина Павловића у Берлину и Јутро Пурише Ђорђевића у Венецији.
Скупљачи перја се данас изучавају на многим иностраним филмским академијама, а српски Институт за филм је својевремено прикупио чак 500 критика које су о њему објављене широм света.
Организатори панела на Софесту планирају да се транскрипт дискусије објави у неком од следећих бројева часописа “Филаж”.
Нова копија Скупљача перја, коју је зимус видела публика Феста, у програму Фест класик, биће приказана и на свечаном затварању Софеста 8. јула.