Комеморација поводом смрти великог српског глумца Небојше Глоговца одржана је 12. фебруара у препуном Југословенском драмском позоришту, у присуству породице, пријатеља, колега и поштовалаца, од којих су многи одавали почаст изузетном уметнику и човеку стојећи и у фоајеу његовог матичног позоришта, где је на видео биму преношен скуп из сале.
Директорка ЈДП-а Тамара Вучковић Манојловић позвала је присутне на минут ћутања у тренутку неизрецивог бола и туге због одласка човека кога су красили изузетан таленат, доброта, јединственост.
„Небојша Глоговац је имао немерљив значај за ЈДП, за српско глумиште и за нашу културу, за читаво наше поднебље. О томе сведочи безброј телеграма и писама које ових дана добијамо из целе земље и региона“, казала је она.
„Био је велики. Сви смо то одувек знали. И волели његово пријатељски намрштено лице и обожавали његов осмех пун топлине. Презирао је патетику и лажне емоције. Следио је свој осећај за добро који му је дубоко био усађен. Следио је своја уверења, од њих никада није одустајао. И за то је плаћао цену. Небојша Глоговац следио је свој таленат“, рекла је Тамара Вучковић Манојловић.
На комеморацији, којој су присуствовали и министар културе Србије Владан Вукосављевић и амбасадор Црне Горе Бранислав Мићуновић, говорили су редитељи Дејан Мијач и Срдан Голубовић, прочитано је писмо које је упутио македонски редитељ Слободан Унковски, а македонски редитељ Александар Поповски обратио се видео поруком.
У име студентске класе са Факултета драмских уметности од Глоговца се опростила Наташа Нинковић, док су иза ње стајали Војин Ћетковић, Сергеј Трифуновић, Нела Михајловић… Ћетковић, који је био и кум са Глоговцем, прочитао је део из свог дневника од 8. фебруара, дан уочи његове смрти.
Горан Шушљик реинтерпретирао је сцену коју је са Глоговцем играо у представи „Хадерсфилд“, а председник Удружења драмских уметника Србије Војислав Брајовић прочитао је песму Мике Антића „Да ли сам свуда где су ми трагови“.
На маестралне улоге Небојше Глоговца подсетили су инсерти из представа Хамлет, Метаморфозе, Буре барута, Хадерсфилд, Шине, као и из филмова Убиство с предумишљајем, Клопка…
Редитељ “Клопке” Срдан Голубовић испричао је како су неколико дана пред Нову годину имали пробу за нови филм. „Рекао сам му: Глоги, ти знаш да ја мислим да си ти најбољи глумац на свету. Одмахнуо је и одговорио: Хајде да пробамо. То је била наша последња проба“.
„Увек сам био задивљен и опчињен његовим талентом. Његов таленат је био саткан од истине, а та глумачка истина од интуитивности, мудрости, животињског инстинкта и разумевања суштине. Та истина је била у лакоћи, лепоти, мери онога што је изговарао, али и у чврстини, херцеговачкој стамености, суштинској људскости када је ћутао на сцени и у кадру. Његова истина је била његова глумачка тајна, саткана од храбрости, лудости, деструкције и нежности. Тајна иза које се крио велики човек, храбар и рањив у исто време, неустрашив и детињаст, човек који је разумео свет и имао своју истину о том свету“, рекао је Голубовић.
„Наш недостижни херој истине је свакако био један од најбољих глумаца који су икада стали на ову сцену и на било коју сцену бивше Југославије и један од неколико најбољих глумаца икада са ових простора који је ходао испред филмске камере“, истакао је Голубовић.
Дејан Мијач присетио се како је упознао Глоговца када је био млади момак са великим очекивањима и великим нестрпљењем.
„Он је имао шта да каже и он је то на моје очи сваким даном све више показивао. Његовом расту, чини ми се, није било краја. Сваки пут је био нов, чудан, непоновљив, снажан и надасве драг свима. И растао је све до оног тренутка када га је та проклета болест зауставила“, казао је Мијач.
Слободан Унковски је истакао да је Глоговчев приступ игри био као приступ исповести, искрен, посвећен, пун унутарње радости и лепоте.
„Остављао је у Београду и свуда где је играо и у свему што је играо огроман и дубоки траг. Позориште је колективна уметност, али базирана на моћном појединцу. Глоговчев одлазак је померио зграду Југословенског драмског, отворила се на том месту црна рупа из које куља туга. Напукла је театарска мапа региона, потресла се филмска индустрија, Пулска арена се накривила, цео регион је постао кућа жалости“, поручио је Унковски.
Наташа Нинковић је нагласила да се на њиховој класи није постављало питање да ли је Глоговац онај прави, онај предодређени.
„Било је само питање колико далеко и колико високо ћеш да путујеш. Сведоци смо да си својим талентом, брзином, оштрином, својим карактером, истином коју си носио у свет, додирнуо сама небеса, да си својим присуством, било на сцени, било у гледалишту, било у кафани чинио тај простор озбиљнијим, дубљим, смисленијим, луђим, привилегованим. И знали смо и очекивали све то некако од тебе. Али нисмо никада ни сањали да ће бити овако кратко, друже наш“.
“Показао си нам како се изгара за истином, како се увек иде до краја у свему што називаш својим, како се презире лаж, како ствари треба називати правим именима. Показао си нам како се може бити чувар традиције и опет бити гладан за новим, модерним, другачијим. Показао си нам како се може бити директан и оштар, а танан, поштен, непоткупљив, циничан, а благ, једном речју свој”, казала је Наташа Нинковић.
Комеморација је завршена Глоговчевим монологом „Бити или не бити“ и инсертом из телевизијског интервјуа у којем је изјавио да човек не мора бити луд да би био чист пред Богом.
На крају је на сцену изашао цео ансамбл ЈДП-а и окренут према великој фотографији Глоговца, уз песму „Памтим само сретне дане“, упутио му дуги аплауз, који је заједно са аплаузом публике прерастао у праве овације.
Небојша Глоговац је сахрањен 12. фебруара у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.