Комеморација поводом смрти истакнутог српског сценаристе, редитеља и професора Срђана Кољевића (1966-2023) одржана је 12. јула у Југословенској кинотеци, у присуству његове породице, пријатеља и многобројних колега са Факултета драмских уметности.
Тужни скуп је почео сценом из Кољевићевог првог реализованог сценарија за дугометражни играни филм „Кажи зашто ме остави (1993, у режији Олега Новковића). Затим су о његовом изузетном стваралаштву, посвећеном раду са студентима и младим ауторима, као и о његовој племенитој и духовитој личности говорили редитељи Бојан Вулетић, Стефан Арсенијевић, Матевж Лузар, Срдан Голубовић, сценариста Борис Гргуровић и глумица Александра Балмазовић, док је глумац Никола Ракочевић прочитао текст сценаристкиње Милене Марковић.
Приказани су и инсерти из филмова које је Кољевић режирао по свом сценарију „Сиви камион црвене боје“ (2004), „Жена са сломљеним носем“ (2010) и “Бранио сам младу Босну” (2014), као и из филма за који је био косценариста „Клопка“ (2007, у режији Срдана Голубовића) и словеначке ТВ серије „Језеро“.
Бојан Вулетић је истакао да су „благост, нежност и смиреност чинили Кољевићеву огромну унутрашњу снагу наизглед невидљивом“, као и да би „читава историја југословенског и српског филма била сиромашнија без њега“.
„Одисао је скромношћу, пуштајући да његове приче и његови ликови говоре уместо њега. Његова дарежљивост према пријатељима и колегама била је немерљива. Чинио је наша осредња сценарија бољим, чинио је наше конфузне идеје смисленијим. Нашу несигурност ублажавао је шалама и чувеном реченицом: Све зависи од угла гледања. Веровао је само у једно – љубав. Зато се све његове приче баве љубављу. Оне су смешне и тужне, трагичне и пуне наде, некада бруталне, али увек нежне, истините и искрене, као што је и сам био“, рекао је, између осталог Вулетић.
Стефан Арсенијевић је подсетио на дугогодишње пријатељство са Срђаном са којим је писао свој први дугометражни играни филм “Љубав и други злочини” (2008): „Док сам као дебитант бауљао у креативном процесу Срђан ми је уливао сигурност, охрабривао ме и подржавао, надограђивао моје мисли и ненаметљиво, а постојано водио кроз процес“.
„Био је један од највећих филмских сценариста и редитеља које смо икада имали. Његов траг у домаћој кинематогафији је добро познат, али је тај траг и много дубљи и шири“, истакао је Арсенијевић, наводећи програм на којем су заједно радили „Фирст филм фирст“, кроз који је прошло више од 50 младих редитеља и редитељки из југоисточне Европе. „Срђан је био кључни ментор овог прогама, омиљен, топао, духовит, са фасцинантним знањем и искуством. Ових дана ми се јавио велики број тих младих филмаџија. Дирнуло ме је с колико топлине и туге су пожелели да поделе љубав и захвалност коју осећају према Срђану“, рекао је Арсенијевић.
Александра Балмазовић, која је играла главну женску улогу у филму „Сиви камион црвене боје“, присетила се сарадње с Кољевићем, његовог осмеха, и шешира, проницљивог погледа, храбрости, ненаметљивости…
„Сиво, црвено, црвено, сиво, јарке боје, веселе. Твој Ратко (лик који је играо Срђан Тодоровић) рекао је: ’Мени боје ништа не значе’. А ти си у сваки од живота који си својим постојањем дотакао унео боје, онолико њих. Остављаш свет којем си додао своје боје и за све оне који га виде у другачијим бојама“, рекла је Александра Балмазовић.
Матевж Лузар и редитељ и сценариста Миха Хочевар опростили су се „у име словеначких филмских стваралаца од вашег, али и нашег Срђана“.
„Упознали смо се стицајем околности нас тројица и одмах се спријатељили, а брзо и отворили фирму, не толико да би радили, више да би се дружили. Било је и рада, пуно тога, све до последњих дана. Заједно смо написали три ТВ серије, један играни филм који је у монтажи и две серије које су у развоју. Срђан је последњих година био главни ментор наше сценаристичке радионице, кроз коју је прошло око 50 младих аутора. Неки од њихових филмова већ су снимљени, па и награђени. За то време научио је словеначки до те мере да је читао у оригиналу“, изјавио је Лузар, иначе председник Удружења словеначких редитеља.
Лузар је подсетио на Кољевићеве речи када су примали награду за сценарио филма „Иван“ (2017, у режији Јанеза Бургера): „Заједно смо најбољи“.
„Мислио је на сарадњу српске и словеначке кинематографије. Било је лепо и лако радити с њим… Остају нам лепа сећања на тебе, твој осмех, твој хумор. И да покажемо шта смо научили од таквог мајстора“, поручио је Лузар.
Срдан Голубовић је изјавио да му је тешко да објективно говори о Срђановом делу, јер му је био близак пријатељ, а радили су заједно на три филма.
„У времену постјугословенског филма Срђан је био један од ретких људи који је живео искључиво од писања филмских сценарија. Његови филмски јунаци су били слични њему, као што често бива код аутентичних уметника – једноставни, ненаметљиви, духовити, топли, обични људи. Са осмехом и кад носе тугу. Јунаци дискретног, меланхоличог хумора. У Срђановом хумору спајале су се две готово неспојиве ствари – суптилна иронија и неизмерна топлина. Такав је био Срђан. Господин с каубојским шеширом и осмехом. Велики филмски сценариста, редитељ, ментор, одмерени, а неприкосновени ауторитет“, истакао је Голубовић, додајући колико је био храбар и достојанствен у борби са дугом и тешком болешћу.
Голубовић је навео и огромни траг који је Кољевић оставио као професор, преносећи генерацијама младих љубав, посвећеност и страст према филму, као и да је био посебно усмерен на педагошки рад и често говорио колико поштује ту професију, јер и сам долази из професорске породице, али и да је свирао више инструмената, а посебно је волео бенџо.
Борис Гргуровић је у име Кољевићевих студената изјавио да се сви они данас осећају исто и да ће га сви памтити на исти начин.
„Професор Кољевић је за баш све своје студенте имао стрпљење, разумевање и велико, мада често неоправдано, поверење у њих. Сваки има своју причу или анегдоту о професору, али се готово свака од њих завршава на сличан начин. Својим неприкосновеним, ненаметљивим и аутентичним ауторитетом све нас научио је најбитнију ствар – важно је да волиш то што радиш“, рекао је Гргуровић.
Милена Марковић је у тексту „За Срђана“ написала да је отишао вољени и поштовани колега и да се „са тешком болешћу борио господствено и чојствено до краја, око себе ширећи благост и доброту, љубав и свој препознатљиви хумор“.
„Био је тих, ненаметљив, искричавог погледа. Наоко питом, уствари врло храбар. Искрено благ и непопустљив кад треба. Старински поштен, врцав и умео је да поцрвени као млад момак. Сви ми жестоки, махнити, шашави, бучни смо умели да ућутимо кад Срђан има нешто да каже“.
„Ми смо сви навикли на племенитог Срђана и нисмо му говорили: Ти си одиграо велику улогу у нашим животима. Ето, сад можемо да му кажемо, а он то не може да окрене на шалу. Његови главни јунаци су били мали, изгубљени борци у једном страшном времену. Они су били мера људскости у једном окрутном свету, затвореном у невидљиве зидове о које смо сву ударали макар једном. Ти јунаци су били страни овом свету. Мора да се Срђан тако осећао. Они су замишљали земљу и живот који је можда постојао, можда и није, али су они жудели за њим. Његови јунаци су се борили у име љубави и правде. Срђан је направио земљу за све нас“, написала је Милена Марковић.
Срђан Кољевић ће бити сахрањен 13. јула у Алеји заслужних грађана у Београду.