Комеморација поводом смрти диве српског и југословенског глумишта Милене Дравић одржана је 19. октобра у Звездара театру у присуству чланова породице, колега, пријатеља и многобројних обожавалаца и поштовалаца. У препуној сали био је и министар културе Србије Владан Вукосављевић.

 

Након одавања поште минутом ћутања, о неизмерном дару, лепоти и доброти Милене Дравић говорили су Душан Ковачевић, Јелисавета Сека Саблић, Радослав Зеленовић, Јагош Марковић, Љубомир Симовић, Аница Добра, Југослав Пантелић, Стефан Арсенијевић, Војин Ћетковић, Бранка Петрић и Дејан Мијач.

„Ако сте се родили са великим даром за глуму и изузетном лепотом, ваше име је Милена Дравић. И то се једном догодило пре 78 година. И никада више”, рекао је управник Звездара театра Ковачевић. Подсетивши да је пре само десет месеци Милена Дравић на истој сцени примила награду Добричин прстен за животно дело, цитирао је њене речи уочи те свечаности: „Звездара је моје срце и моја душа позоришна”.

„Ми смо у овој кући бескрајно поносни на све године, а било их је скоро 30, које је Милена посветила нашем позоришту. Ове њене лепе речи исписаћемо на путу за сцену да остану у памћењу заувек”, рекао је Ковачевић.

Помињући њеног животног и уметничког партнера Драгана Николића, истакао је да „у нашем позоришном, филмском и телевизијском свету није било даровитијег, господственијег и лепшег брачног пара”.

„Били су поштовани и вољени широм бивше срећне, па несрећне Југославије. Овог лета Милену су поздравили овацијама у градовима где су је заволели пре пола века. А Милена је говорила да јој је жао што са њом није њен Драган. Данас, две и по године од њиховог растанка, поново ће се срести на неком далеком и можда лепшем свету који сигурно постоји за оне који су се волели”, рекао је Ковачевић.

Глумица Јелисавете Саблић је казала да се опрашта од Милене „са пуно поштовања и са много, много љубави”.

„Остаје нам само да се поносимо што је била наша, што је публика обожавала од првог дана па следећих 50 и више година, што је била неодољива у комедији, моћна у драми, што је прешла границу, а није отишла, што је била добра, искрена, драга, добар пријатељ, лепа, до задњег дана лепа. И храбра, веома храбра јер се годинама борила са страшним данима, прво борећи се за Драганов живот, а онда и за свој”, рекла је Сека Саблић.

Филмски посленик Радослав Зеленовић је истакао да је „уметнички опус Милене Дравић историја српске кинематографије и кинематографија бившег југословенског простора”.

„Њено стваралаштво је упечатљиви документ једног времена. Подједнако је убедљиво играла како у друштвено ангажованим филмовима, тако и у делима црног таласа, у комедијама, ратним спектаклима, телевизијским и позоришним остварењима. Сваком улогом доносила је нешто аутентично, своје, непоновљиво, због чега је уживала неподељено признање и колега и критике. Публика ју је обожавала, имала је харизму карактеристичну за највеће звезде у историји филма, а њен ангажман на телевизији и у позоришту уоквирио је једну изузетну уметничку каријеру”, рекао је Зеленовић.

Поред тога, истакао је он, током 90-их „Милена и Гага нису пропустили ни једно друштвено гибање а да се нису појавили и јасно говорили оно што нас је све мучило, а њихов глас се далеко чуо”.

Позоришни редитељ Јагош Марковић је рекао да му је „тешко да замисли овај свет без Милене Дравић.

„Тај свет неће бити исти. Биће много мање леп, честит, узвишен, радостан. Била је и остала велика, препуна лепоте, оне за коју је Достојевски рекао да ће спасити свет. Била је племенитост, дух и шарм. Била је Београд и Југославија. Била је и остала свет. Велика у сваком медију, у свим жанровима, у сваком тренутку живота и рада. Заиста је била светлост, била и остала звезда. Знам да је та светлост неугасива. Животе нам је обогатила и улепшала. Собом је бранила и своју професију и цео еснаф, и естетски и етички, а пре и после свега бранила је и доказивала човечност”, казао је Марковић.

Писац Љубомир Симовић је, уз навођење огромног опуса и награда Милене Дравић, као њен заштитни знак издвојио улогу у филму „Прекобројна”, која младој глумици, како је оценио, није нудила ништа спектакуларно.

„Није то била ни Офелија ни Корделија ни Петруњела, ни нека од Чеховљевих хероина. Била је то Ранка, сељанчица која у време социјалистичке изградње одлази на радну акцију. Може ли се замислити ишта минималније, ишта неатрактвније од такве приче? Милени је, међутим, и таква прича била довољна да покаже сва богатства свог талента. Ако нечега можда није било у самој причи, било је у Милени. Под мудрим оком (редитеља) Бранка Бауера и уз Љубишу Самарџића који ће јој и касније бити чест партнер, Милена је у улогу те неугледне сељанчице унела толико живота, толико природности и непосредности, чедног, непатвореног хумора, љупкости и шарма, толико истине да је њом освојила све – и рафиниране филмофиле и најширу публику и Пулу и Златну арену”, рекао је Симовић.

Констатујући да је „она већ тада показала да припада глумцима од оног највећег формата којима је и мало довољно да створе велико”, Симовић је посебно нагласио њену „велику способност за трансформацију која јој је омогућила да тако убедљиво оствари близу, сматра се, 200 најразличитијих ликова”.

Гумица Аница Добра се у личном тону обратила Милени Дравић, рекавши да је као млада глумица упознала неприкосновену звезду, али и ону „праву Милену, топлу, нежну, непосредну”.

„Прихватила си ме одмах, придобила и пустила у свој простор са најпријатељскијим поверењем и то се никада није променило кроз све године које су за нама”, рекла је готово кроз сузе Аница Добра, присећајући се њихових ноћних разговора „о улогама, суштини глуме и шта све уметник мора да жртвује и на шта не сме човек да пристане, а шта све мора од себе да захтева…”.

Директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић истакао је да „када неко остави толики траг као Милена, онда остаје да живи заувек, остаје да буде инспирација, а у њеном случају и симбол свега што заслужује најдубљи наклон”.

„Попут културног простора бивше државе, чији је била најзвезданији симбол, Милена наставља да живи кроз своја дела. Велики број бриљантно остварених улога чека да их открију нове генерације, али и они којима је комедија прва асоцијација на Миленино стваралаштво. Историју покретних слика овог или ових простора Милена је исписала са Пуришом Ђорђевићем, Бранком Бауереом, Вељком Булајићем, Боштјаном Хладником, Душаном Макавејевим, Гораном Паскаљевићем…”, рекао је Пантелић наводећи даље низ значајних редитеља.

Пантелић је оценио да су Милени Дравић „њен таленат и специфична одговорност према професији омогућили да на непогрешив начин оживљава ликове исписане на папиру, да нам их приближи до те мере да помислимо како је Милена и Ранка и Хаира и Маре и Наталија и Рајка и Вишња, Неда, Зорица, Живка, и Александра и Хасанагиница, Филомена, Адела и Миља из „WR-а”, али и госпођа из аутобуса, девојка, мајка”.

„Од Милене треба много тога научити – од тога како не треба затварати очи пред стварношћу и уши пред буком до тога да је данас – већ сутра јуче”, рекао је, између осталог, Пантелић.

„У свет покретних слика закорачила је са 16 година, а већ са 22 добила своју прву Златну арену у Пули. Уследиле су многе улоге и награде, прошле су године, а ове, 2018. у тој истој Арени хиљаде људи поздрављале су Милену дугим овацијама. Она је дошла да се опрости, а они су је поздрављали, као што ће је публика увек поздрављати када је угледа на великом платну под звездама од којих је једна она, Милена”.

„Милена, била је част познавати те, привилегија сарађивати са тобом, а сада нама у Кинотеци привилегија, част и обавеза биће чување успомене на тебе, кроз твој и Гагин легат и пројекције филмова у којима ће ти се попут нас дивити и они који ће доћи после нас и они који ће доћи после њих”, нагласио је Пантелић.

Глумци Бранка Петрић и Војин Ћетковић присетили су се са топлином заједничких тренутака са драгом колегиницом, а редитељ Стефан Арсенијевић испричао је анегдоту са последње клапе филма „Љубав и други злочини” када су Миленина популарност и њен непосредни гест спасли снимање.

Позоришни редитељ Дејан Мијач признао је да је не ретко размишљао о феномену Милене Дравић.

„У данашњем свету кад ти неко учини нешто добро, ти се запањиш, јер не очекујеш добро. Добра међу људима је врло мало. Оно што је најважније код Милене то је била та доброта. Доброта коју је исијавала, коју је публика знала да примети и која је људе разних карактерних квалитета опредељивала да воле Милену”, казао је Мијач.

Истичући да „доброту не може носити неко ко нема љубави”, рекао је да је „Милена волела све што је живот и од свега тога помоћу љубави правила чаролију”.

„Зато она од нас одлази као нека добра вила. Све нас у гледалишту Милена је задужила својом добротом и љубављу”, закључио је Мијач.

Током комеморације емитовани су инсерти из филмова и из чувене представе „Лари Томпсон, трагедија једне младости”, а након песме „Милена” Арсена Дедића скуп је завршен дугим аплаузом који су сви присутни на ногама упутили као поздрав вољеној и цењеној глумици.

Милена Дравић је сахрањена 19. октобра у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.