У октобарском броју часописа „Кинотека“ објављени су текстови о великану светског филма, америчком редитељу Џону Форду и нашој глумачкој диви Милени Дравић, о холивудском продуценту Адолфу Зукору, аутору и цртачу анимираних филмова Михаелу Дудоку де Виту, као и италијанском редитељу Пјеру Паолу Пазолинију – кроз приказе књиге разговора с њим и графичког романа „Пазолини“.
Рубрике Интервју из прошлости и Критика из прошлости посвећене су српском редитељу Драгану Кресоји. Нови број доноси и интервју с редитељем Милорадом Милинковићем поводом програма Мој избор. Сарадници „Кинотеке“ пишу о 20 година од прве епизоде емисије „Шок коридор“, експанзији јужнокорејске кинематографије, односу филма и психологије и траговима које су на филму оставили недавно преминули уметници.
„Џон Форд – Највећи биоскопски приповедач“ наслов је текста Ане Марије Роси поводом 50 година од смрти редитеља чувених „Трагача“, „Поштанске кочије“, „Плодова гнева“… Џон Форд је снимио 147 филмова, добио је четири Оскара и два за документарна остварења. Тврдио је да мрзи филм, али да воли да их снима, наводи ауторка, дајући детаљан увид у живот и рад великог холивудског мајстора кроз причу о његовом пореклу, погледима на свет, приступу филму и дометима до којих га је тај приступ довео.
Поводом пет година од када нас је напустила велика дива српског и југословенског глумишта Милена Дравић, Кинотека подсећа на њен импресивни опус у филмском маратону од пет филмова. У часопису се истиче да је све видове њене глумачке персоне тешко приказати и кроз много шири избор филмова, али да овај маратон може да пружи увид у разноврсност њеног глумачког израза. Уз колаж фотографија Милене Дравић, објављене су и критике које су о филмовима одабраним за маратон писали Богдан Тирнанић, Бранко Вучићевић и Миодраг Кујунџић.
У Кинотеци је одржана ревија јужнокорејског филма, а есеј Николе Јовића „Дани будуће прошлости“ враћа нас у време када је почела глобална експанзија те кинематографије и оцењује да је јужнокорејска филмска индустрија у стању светске доминације. Апострофирајући филмове „Сећање на убиство“ Бонг Џун-Хоа и „Стари момак“ Парк Чан-Вука, оба из 2003. године, аутор пише и о теми заборављене кривице.
О утицајном холивудском продуценту Адолфу Зукору (1873-1976), чије је деловање успоставило неке од данашњих пословних норми у светској кинематографији, пише Марина Фафулић Милосављевић. У овом броју објављен је први део текста под насловом „Публика је увек у праву“, што је био лајтмотив мотив рада и наслов аутобиографије Зукора, оснивача једне од најзначајнијих филмских компанија у историји кинематографије „Парамоунт“.
Редитељ и сценариста Милорад Милинковић саставио је листу за октобарски програм Мој избор уз објашњење да је бирао срцем и да су „филмови, као и друге уметности, првенствено ствар емоције“. У интервјуу за „Кинотеку“ заложио се за биоскоп, а критиковао прављење филмова за фестивале и критичаре. Поводом избора његовог филма „Што се боре мисли моје“ за српског кандидата за награду Оскар, изјавио је да је то прича о убиству владара, зависти, љубомори, борби за власт и да су то вечне теме, добро познате и у Америци.
Гостовање оскаровца Михаела Дудока де Вита на јубиларном фестивалу анимираног филма Балканима, чији је део одржан у Кинотеци, повод је за објављивање текста историчарке уметности Андријане Ружић из њене књиге о том аутору и изврсном цртачу, чије су „врлине тишина и мирноћа“ и чији су сви филмови „иако надмашују обичну хронику свакодневице, укорењени у реалности, а у исто време призивају лирске рефлексије о лепоти времена које бесконачно тече.
Рубрика Са полица библиотеке приказује књигу „Пазолини по Пазолинију“ у којој је први пут објављен разговор који су 1969. у Њујорку водили чувени уметник и интелектуалац Пазолини и директор Италијанског института за културу Ђузепе Кардило. Приређивач књиге Луиђи Фонтанела у уводном есеју истиче да је редитељ и сценариста контроверзних филмова Пазолини био и песник, сликар, читалац-сваштојед, врстан критичар, красила га је генијална интуиција, био је провокатор… У преводу Саше Модерца књигу су 2022. године објавили Факултет за медије и комуникације (Београд) и Мултимедијални институт (Загреб).
Следи приказ графичког романа „Пазолини“ Давидеа Тофола (Комше, Београд, 2022), у преводу Душана Бабића. За разлику од уобичајених биографија у стрипском медију, радња се одвија готово три деценије након Пазолинијеве смрти. Тофоло добија имејл од некога ко се представља као Пазолини и одлучује да се сретне с њим. У тексту „Тако је говорио Пазолини – кроз туђе тело, мозак и цртеж“ Вук Попадић оцењује да Тофолов „синтетишући приступ, првенствено оном што је изрекао велики уметник, пружа увид у неку врсту сажетка његовог уметничког и животног креда“.
Поводом 20 година од прве епизоде емисије „Шок коридор“ Александра Радивојевића и Ненада Беквалца на ТВ „Арт” (2003-2008), Беквалац који од 2014. године креира програм Кинотеке Шок коридор представља пише о развоју тог концепта и подсећа да је главни задатак био да „на питак, разумљив и надасве забаван и духовит начин открије гледаоцима на колико све невероватних начина разне стране кинематографије несметано комуницирају с публиком док притом разарају све општеприхваћене норме и нешто што називамо добрим укусом“.
У рубрици Филм и психологија, поводом Дана менталног здравља, Снежана Мрвић пише о програму Института за ментално здравље и Југословенске кинотеке, који обухвата пројекцију одабраног филма и затим дискусију публике и стручњака из области психијатрије, психологије и кинематографије. Према њеним речима, „филмови могу да пруже драгоцен увид у душу људи који пате од психичких тегоба… У психијатрији је, као и у филмовима, главни фокус одувек био на мислима, осећањима, понашању и, изнад свега, мотивацији људи“.
Навршило се 30 година од трагичне смрти редитеља и сценаристе Драгана Кресоје. На његов опус подсећају један интервју и једна критика из прошлости. Разговор за „РТВ ревију“ 1983. године водила је Нена Опачић, оцењујући да је Кресојин дебитантски филм „Још овај пут“ био један од најбољих на летњим фестивалима те сезоне. Текст је насловила „Почетник са искуством“, јер је Кресоја претходно као асистент, а затим и помоћник режије учествовао у реализацији више од 30 филмова.
Критика из прошлости бави се његовим наредним филмом „Крај рата“ (1984), који је био југословенски кандидат за Оскара. У светлу спорова око начина избора нашег актуелног кандидата, пажњу привлачи напомена критичара Славка Лазаревића од пре готово четири деценије да је „Крај рата“ кандидован гласовима уметничких удружења република и покрајина и да је то „несумњив комплимент за ауторе, јер је избор био апсолутно демократски“.
У рубрици Трагови на филму Ненад Беквалац пише о опусу Ђилијана Монталда, италијанског глумца, редитеља и сценаристе, а Маријана Терзин Стојчић о глумици Антонели Луалди, једној од најлепших дива европског филма.