Новогодишњи двоброј часописа Кинотека обележава 110 година кинематографије у Србији, доноси текстове о великанима светског филма Оливеру Стоуну и Дејвиду Линчу, као и о домаћим великанима Живојину Павловићу и Живку Николићу.
Ту су и интервјуи са актуелним ствараоцима – француском ауторком Мијом Хансен Леве и америчким редитељем Тодом Стивенсом, глумцем Гораном Богданом, есеји о феномену биографског филма, о привлачности вампира на филму…
„Уживајте у чарима зиме и допустите магији филмске уметности да учини своје“, поручује директор Кинотеке Југослав Пантелић на почетку овог издања, са чије је насловне странице срећну нову годину пожелео један од најуспешнијих глумаца нашег региона Горан Богдан, који је саставио листу за програм Мој избор.
Следи фотографија великог формата из Фототеке Југословенске кинотеке – кадар из филма Живојина Павловића „Буђење пацова“ (1967), новог дигитално рестаурисаног остварења у пројекту А1 Кинотека.
Управник Архива кинотеке Александар Ердељановић поводом 110 година српске кинематографије истиче како је било „право чудо што је аграрна Србија још 1911. године снимила прва два домаћа, али и балканска играна филма“ („Карађорђе“, као и „Улрих Цељски и Владислав Хуњади“) и да су у бурном периоду од 1911. до избијања Првог светског рата 1914. у Србији радила чак четири филмска предузећа – Светозара Боторића, браће Савић, браће Цветковић и Ђоке Богдановића, остављајући за потомство најмање три играна филма и више од 60 кратких или дужих документарних остварења. Ердељановић даје исцрпан преглед те продукције, као и детаље о откривању филма „Карађорђе“ почетком 21. века у архиву у Бечу.
Сандра Перовић је разговарала с француском редитељком и сценаристкињом Мијом Хансен Леве о њеном новом филму „Бергманово острво“, као и с Тимом Ротом и Вики Крипс који играју главне улоге у тој филмској оди великану Бергману и теми која га је опседала – сложеном односу мушкарца и жене. На питање о утицају Бергмана на њено стваралаштво, Хансен Леве је одговорила да осећа огромно дивљење према његовом раду и додала: „Проводећи доста времена на острву Форе, близу места где је боравио и радио, још више сам заволела његов рад. Али у почетку, тај филм није био омаж Бергману. То је више била идеја да се сними филм који ће бити портрет једног пара, филм о љубави, о једном односу, о два редитеља који, такође, пишу и о томе како излазе на крај са свим тим и заједно и појединачно“.
Један од најзначајнијих глумаца на екс-ју простору Горан Богдан објаснио је у разговору са Зорицом Димитријевић да је програм Мој избор саставио опредељујући се за филмове који су у раном периоду живота највише утицали на њега и чије му је гледање када је био дечак представљало „одлазак на оток с благом“. Данас их, како је изјавио, гледа поново и поново, покушавајући да призове тај магични осећај, а помало и крадући занат од глумаца, међу којима посебно цени Марлона Бранда, док му је у бирању нових пројеката на првом месту добар сценарио.
„Интелектуалац напредних идеја“ наслов је обимног и занимљивог текста о редитељу, сценаристи, продуценту Оливеру Стоуну, чију ћемо ретроспективу гледати у јануарском циклусу Великани светског филма. Ана Марија Роси представља његову аутобиографију „У потери за светлом“ (у издању „Лагуне“) као „будуће важно сведочанство за историју кинематографије“, оцењујући да је животна прича троструког оскаровца Стоуна о ломовима, промашајима, и на крају о тријумфу, прецизно сажета у поднаслову књиге: „Како сам написао, режирао и преживео „Вод“, „Поноћни експрес“, „Лице са ожиљком“ и филмске игре у Холивуду”.
У есеју „Онирички светови Живка Николића“ о редитељу играних филмова „Бештије“, „Чудо невиђено“, „Лепота порока“ и других, као и низа изузетних документараца, коме је посвећен програм Фокус, Ивона Ђурић пише: “Живко Николић се у целокупном свом стваралаштву враћа мистичним просторима свога завичаја. У тим архаичним пределима Црне Горе он трага за архетипском и митском грађом подвргавајући је филмском обликовању. Служећи се модернистичким поступцима, он ствара ониричке светове, у којима су обриси митског и ритуалног основа за истраживање исконских манифестација људске природе. Из тог поигравања знаковима, симболима и архетипским структурама настају дела велике значењске отворености“.
Рубрика Са полица библиотеке представља књигу интервјуа које су са редитељем Живојином Павловићем 1979. и 1981. године водили тада млади синеаста Слободан Шијан и филмски критичари Ненад Полимац и Небојша Пајкић. У разговорима плене Павловићева отвореност и непосредност док детаљно прича о првим сусретима с филмом, открићу Кинотеке, аматерском и професионалном периоду стваралаштва, о својим поетичким ставовима и практичној страни снимања, стању у југословенској кинематографији, омиљеним страним филмовима и ауторима, проблемима који су га задесили на Академији за филм, позориште, радио и телевизију (данас ФДУ)…
Децембарски циклус Великани светског филма посвећен је Дејвиду Линчу, који је 1977. године завршио свој први дугометражни филм „Глава за брисање“ (Eraserhead). Бизарна хорор прича, у црно-белој техници високог контраста с пригушеним звуцима и надреалном нарацијом, није постигла већи комерцијални успех, али се овај филм „заувек увукао у главе и срца истинских љубитеља филмске уметности. Истовремено открио нам се уметник другачијег визуелног идентитета, истанчаног осећаја за атмосферу“, пише Бранислав Ердељановић, закључујући да је Линч попут карактера из својих филмова и сам вишеслојна личност – режисер, сликар, писац, дизајнер, композитор… и заиста Геније.
Огроман успех филма „Тома“, који је ове јесени забележио више од милион гледалаца, био је повод за Маријану Терзин Стојчић да истражи феномен биографског филма. Ауторка указује да се југословенска продукција не може похвалити великим бројем играних биографских остварења, мада је управо биографски филм „Карађорђе“ означио почетак домаће кинематографије. Као једну од најбољих филмских биографија истиче дело Милоша Радивојевића „Снови, живот, смрт Филипа Филиповића“ (1980), о математичару, социјалисти, политичару, којег је тумачио Александар Берчек. Уз преглед домаће филмске и нешто обимније ТВ продукције, као и осврт на иностране биографске филмове, Маријана Терзин Стојчић разматра однос чињеница и фикције у том жанру.
У овом броју часописа објављен је део из књиге професора Владе Петрића „Развој филмских врста“ на тему француског Новог таласа.
Др Ивана Кроња представила је атрактиван програм овогодишњих Дана словеначког филма, који су публици у Кинотеци у области дугометражног играног филма понудили, поред осталог, филм „Санремо“ Мирослава Мандића, који је словеначки национални кандидат за награду Оскар, као и најновије остварење истакнутог писца и редитеља Винка Медерндорфера „Застој“, чија је светска премијера била на Фесту.
Кинотека је и домаћин Киноскопа – фестивала аналогног филма покренутог, како пише Марко Милићевић, „у славу целулоидне траке, чија производња опстаје и данас захваљујући ентузијастичној мањини заљубљеника који не дозвољавају да замру узани филмски формати (супер 8 и 16 мм), традиционално везани за почетке независног, експерименталног и аматерског филма у свету, а и историју југословенског филма и њену богату киноклубашку прошлост“.
Драган Јовићевић интервјуисао је америчког редитеља Тода Стивенса, чији је филм „Лабудова песма“ отворио недавни Фестивал квир филма „Мерлинка”. На питање зашто је битно снимати данас филмове о геј заједници, Стивенс је одговорио: „И даље је важно да геј људи виде себе на екрану, да виде да их неко представља, а самим тим и подржава. Такође, веома је важно да и људи који нису геј разумеју како је то бити квир. Лабудова песма је мој први филм за који мислим да га је гледало много више стрејт него геј људи… Што више филмова на одређену тему имамо, то она постаје све нормалнија и прихватљивија широкој публици, која тако почиње да разуме како је то бити другачији“.
У есеју о вампирима на филму, уз програм Шок коридор представља, Ненад Беквалац пише: „Секс и смрт, то су исконске и увек привлачне теме. Филмови са или о вампирима те две теме сажимају и савршено уклапају у обланду фантазије, коју конзументи лако могу да прогутају када се говори о табуима. Многа лица живих мртваца увек ће бити популарна, свака генерација поново их открива и обликује, они су одраз њихових страхова и жеља. Од свих филмских чудовишта једино су вампири прилагодљиви јер одражавају и појачавају људске страсти и похлепу. Гледање филмова с вампирима за многе спада у грешна задовољства, али истовремено омогућава и суочавање с табуима, и то тако што нас ослобађа личне кривице, те на тај начин вампир постаје аватар наших мрачних жеља“.
In Memoriam текст о глумцу Радовану Миљанићу, под насловом „Тихи херој“, написала је Маријана Терзин Стојчић.
Рубрика Трагови на филму посвећена је недавно преминулим уметницима – америчком продуценту, сценаристи и редитељу Мајклу Лохлину (о коме пише Ненад Беквалац), америчком глумцу Дину Стоквелу и француској глумици Мари Варсини (Бојан Ковачевић), совјетском редитељу Александру Рогошкину и глумици Нини Руслановој (Бранислав Ердељановић) и шпанској глумици Вероники Форке (Ђорђе Зеленовић).
И овај број Кинотеке доноси велики број фотографија, као и илустрације Мирославе Вуковић и Вука Попадића.