Књига „Редефинисање идентитета – Историја, заблуде, идеологије у српском филму“ др Александра С. Јанковића, у издању Филмског центра Србије и Факултета драмских уметности у Београду, представљена је 6. јула у ФЦС-у, а аутор је изјавио да она представља покушај систематизације која нам недостаје, али и покушај провокације са надом да ће подстаћи друге теоретичаре и историчаре филма на даље критичко преиспитивање.

 

Директор ФЦС-а Бобан Јевтић оценио је да је књига „релативно невелика по обиму, али велика по амбицији, важна зато што промишља идентитет српског филма на нови начин“.

„Аутор то чини у склопу великих целина – и политички и тематски и жанровски. Сматрамо да је то један нови почетак промишљања српског филма“, рекао ј Јевтић, додајући да је издање значајно за ФЦС и као прва сарадња са ФДУ, за коју се нада да ће се наставити.

Уредник издања Мирољуб Стојановић такође је поменуо „невероватну амбицију, јер се српски филм захвата у раздобљу од својих почетака па све до прошле године“.

„Унакрсно промишљање одвија се по свим линијама, жанровски, тематски, са акцентом на идеолошкој вивисекцији, која је по мени највећа вредност ове књиге. Она се залаже за један дезидеологизовани простор српског филма који се указује не само као могућ него и као нужан“, оценио је Стојановић.

Истичући полемички тон књиге, навео је да она садржи „обиље категоричких судова који измичу уобичајеној класификацији и увреженом вредносном поретку“.

„То су судови који се косе са неким уобичајеним рецепцијама појединачних аутора и филмова, док су саме анализе аутора и филмова и њихова контекстуализација један од највећих квалитета ове књиге“, рекао је Стојановић.

Јанковић је напоменуо да, почев од првог српског играног филма Карађорђе из 1911. године, „колико се држава променило – толико се и идеологија променило, како у друштву тако и на филму, а већина људи познаје само врх леденог брега, корпус неких 20-ак филмова који се врте стално по телевизијама“.

„Постоји невроватан опус филмова за које људи никад нису чули, а веома су важни. Један од међаша те врсте размишљања био је документарац Забрањени без забране Динка Туцаковића (из 2007.). Ту је почело полемисање о филмовима и ауторима као што су, рецимо, Мића Поповић и Мирослав Антић за које се готово и не зна да су снимали филмове, а јесу и то какве“, рекао је Јанковић.

Напомињући да је у књизи „покушао да хвата те граничне ствари о којима се мало полемисало“, признао је да је најпоноснији на анализу периода између 1989 и 1992. године.

„Тада је почело благо отопљавање и благо редефинисање погледа на партизане и све те црвене таласе који су били од 1947. Теме Голог отока и свега што се дешавало крајем 40-их кренуле су у јавност. Мислим на Глуви барут Бате Ченгића, Време чуда – пре свега на књигу Борислава Пекића, а онда и филм Горана Паскаљевића, Оригинал фалсификата Драгана Кресоје“, рекао је Јанковић.

„Међутим, у овој земљи која је историјски пренатрпана, почела је нова епоха. Дошли су нови ратови и још једно редефинисање, а у филмовима смо се бавили тренутком историје док он још увек траје“, изјавио је Јанковић, помињући филмове Лепа села лепо горе Срђана Драгојевића, Вуковар, једна прича Боре Драшковића и Дезертер Жике Павловића.

Објашњавајући идеју водиљу за настанак књиге навео је случај „црног таласа“.

„Ми смо направили црни талас, који је покушао другачије да сагледа тадашњу стварност и догађаје из Другог светског рата, али нико од наших историчара и теоретичара није сео да напише нешто што би било важно не само за нас, него и за регион и за Европу. Ту имамо парадокс, мада и величанствену ствар, да је један припадник хип хоп генерације, мој драги колега Грег ди Кјур, дошао из Лос Анђелеса, научио језик и урадио докторат о нашем црном таласу“, рекао је Јанковић.

Према његовој оцени, „полемичких књига, а ни било каквих систематизација нема, ту су неке мање публикације, зборници“.

„Ово зато први покушај, са маргине ка центру, да се нешто што је локално направи глобално, а и са друге стране да се сагледају неки вакууми у целој идеји српског филма која је ишла врло турбулентно чак од ’47 па до данас“, изјавио је Јанковић.

Аутор је додао да је у жељи да књига и визуелно представља нешто необично за илустрације ангажовао свог пријатеља Дејана Вучетића Вучу. Насловна страна приказује у маниру стрипа сцену из Марша на Дрину (1964) Жике Митровића, сцену пред смрт мајора Курсуле (у тумачењу Љубе Тадића) познату по првој псовци у српском филму.

У књизи су и друге сличне илустрације, као и фотографије из филмова. Дизајнер издања је Небојша Човић.

Поред Мирољуба Стојановића из ФЦС-а уредник књиге је и др Невена Даковић са ФДУ-а.

Уз предговор аутора и три основна поглавља: „Кокарда и петокрака – антагонизми и дивергенције“, „Транзициони Weltschmertz“ и „Размимоилажење и усуд историје“, књига садржи апендикс са три ставке: Холокауст у поп култури, Холокауст у филму и стрипу и Холокауст и рокенрол, а такође библиографију и индекс имена.