Циклус филмова и дискусија о менталном здрављу почео је 31. јануара у Југословенској кинотеци пројекцијом филма „Несрећна Џасмин“ (2013) Вудија Алена и панел дискусијом у којој су учествовали психолог из Института за ментално здравље у Београду Снежана Мрвић, психолог Института и професорка Медицинског факултета Оливера Вуковић, професорка Филолошког факултета Зорица Томић и редитељ, професор Факултета драмских уметности Даријан Михајловић. 

 

Програм је изазвао велико интересовање публике различитих генерација, па је сала „Макавејев“ била испуњена до последњег места.

Уочи пројекције Снежана Мрвић је истакла да се у априлу 2023. навршава 60 година од оснивања Института за ментално здравље и да је тим поводом организован низ акција којима се обележава јубилеј.

„На Институту већ дуже време спроводимо терапију филмом, односно кинотерапију на клиничким одељењима и у дневној болници. Дошли смо на идеју да тај процес покажемо и широј публици и закључили да је Југословенска кинотека идеалан партнер за такав програм“, рекла је Снежана Мрвић, додајући да су циљеви подизање свести о чувању менталног здравља и дестигматизација особа које се боре с неким психичким тегобама, као што је случај с насловном јунакињом филма Вудија Алена.

Кејт Бланшет је за улогу Џасмин освојила Оскара, награду БАФТА и друга признања, а Вуди Ален је био номинован за Оскара у категорији најбољи оригинални сценарио.

У дискусији након филма Оливера Вуковић је рекла да су синеасти још почетком 20. века, као својеврсни пандан клиничкој психијатрији, створили једну нову професију – целулоидну психијатрију. Међутим, филмским ствараоцима није циљ да веродостојно приказују ликове који имају различите душевне патње, већ та стања користе да постигну емоционални ефекат који је у филмској уметности потребан.

Уз оцену да у филмовима на ове теме срећемо негативне стереотипе и искривљене слике у односу на реално стање у ординацијама, навела је да њене колеге и она у клиничкој пракси никада нису наишли на поремећај вишеструке личности, што је чест мотив у филмовима.

Што се тиче несрећне Џасмин, изјавила је да је она тужан лик који би могао да се сврста у тип нарцистичног паразита и да Вуди Ален на интересантан начин развија ту тематику – у том лику можемо да препознамо празнину, она је аутентична само у односу с децом, иначе све време гради лажни селф и када се илузија разбије постаје трагичан лик.

Оливера Вуковић је додала да јој се у филмовима не свиђа пежоративна употреба термина чудак, лудак, ексцентрик, што се често доводи у везу са психијатријом, а у струци се зна да одређени облици необичних понашања не импликују патологију и да они који болују од одређених менталних поремећаја јесу особе које пре свега пате.

Даријан Михајловић је поменуо сажаљење које код публике изазива лик Џасмин и подсетио на катарзис – на оно што драма још од старе Грчке мора да изазове, а то је прочишћење душе. Бављење препознавањем људске патње је сама срж драме, рекао је он, а сценарио Несрећне Џасмин повезао је с мотивима чувеног комада Тенесија Вилијамса „Трамвај звани жеља“.

Зорица Томић је похвалила идеју за одржавање оваквог програма, односно да се филм користи као предложак за разговор, истичући да је оно што је најважније – комуникација, размена, и то не само на тему менталног здравља.

Према њеним речима, шта год радили, ми прво правимо селекцију, а потом се бавимо интерпретацијом. Тако је овај филм интерпретација и Тенеси Вилијамса и тог фантазма који је у души Вудија Алена који се непрекидно бави проблемима неурозе.

У дискусију се укључила и публика, а једна од оцена је да су психичка обољења у филмовима често приказана на романтизован начин, попут оног у филму „Отац“ Флоријана Зелера, у којем Ентони Хопкинс игра човека који пати од деменције.

Овај програм у Кинотеци одржаваће се једном месечно до маја. Наредни термин је 21. фебруар, када ће бити приказан филм „Четири стотине удараца“ (1959) Франсоа Трифоа.