Нови број часописа „Кинотека“ отвара прича о изузетном подухвату филмске архивистике – рестаурацији филма „Наполеон Абела Ганса“, у коме је свој удео имала и Југословенска кинотека.
Мајско издање доноси најаву 26. Фестивала нитратног филма, текстове поводом стогодишњице рођења два значајна редитеља – Пурише Ђорђевића и Александра Ђорђевића, затим есеје о Хичкоковом односу према појму саспенса и о некадашњим италијанским „филмовима белих телефона“. Ту су и текстови о филмовима који ће бити приказани на Белдоксу, најава ревије Дани словеначког филма и интервју с редитељем Грегором Божичем, приказ књиге „Успомене филмског монаха“ Владе Петрића, нови фељтон о надреализму на филму и друге рубрике.
Из текста о дугој и сложеној рестаурацији чувеног филма „Наполеон Абела Ганса“ (1927) сазнајемо да су током трагања за ролнама расутим по свету француски стручњаци у Југословенској кинотеци пронашли једну од најкомплетнијих копија, са око седам минута који не постоје у другим светским архивима. Југословенска кинотека је 2018. године Француској кинотеци послала нитратну позитив копију и дубл негатив „Наполеона“, а поменутих седам минута ушло је у финалну верзију рестаурисаног филма, која ће ускоро бити приказана на фестивалу у Кану.
За 26. издање Фестивала нитратног филма, који ће бити одржан у традиционалном термину од 6. до 16. јуна, управник Архива кинотеке Александар Ердељановић најављује око 40 филмова из 23 земље Европе, Азије и Северне Америке. На Фестивалу ће бити заступљени филмови свих жанрова из немог и звучног периода светске кинематографије, а пројекције у Београду имаће више остварења чије су копије једине сачуване у свету.
Поводом сто година од рођења Пурише Ђорђевића (1924-2022), редитеља богатог и разноврсног опуса, чији је последњи филм био „Уста пуна земље“ (2023), Јован Марковић у тексту „Уста пуна песме“ пише да је Ђорђевић током дугог живота сведочио свим турбулентним периодима савремене историје, али је задржао ведрину, те закључује да је појам који описује суштину његове поетике – песма, у разним значењима те речи, „у формалном смислу, филмска нарација као језик поезије, а у суштинском смислу, песма као радост живота, али и као туга“.
У есеју „Господар и роб саспенса – како Хичкок римејкује Хичкока“ Никола Јовић пише да је чувени редитељ у филму „Човек који је сувише знао“ (1934) први пут суптилно тестирао неке од мотива по којима ће постати познат. Тај филм га је прославио код британске публике, а 22 године касније у Холивуду је снимио римејк, који је на сличан начин најавио својеврсну прекретницу у његовом опусу. Поређење та два филма „пружа бољи увид у то шта Хичкока чини мајстором саспенса, али и које су опасности и замке заната саспенса“.
Саша Радојевић анализира „филмове белих телефона“, који су снимани у Италији у време фашизма и сматрани за комерцијални ескапистички огранак. Биле су то углавном музичке комедије и романтичне сторије, а назив је проистекао из раскошних арт деко сетова, с белим телефонима као статусним симболом буржоаског друштва. Најплоднији редитељ те струје био је Марио Камерини. Интригантно је што је шармантног јунака често играо Виторио де Сика, па је и као редитељ почео у том тренду, да би касније постао родоначелник италијанског неореализма.
„Кинотека“ обележава сто година од рођења Александра Ђорђевића (1924-2005) који је режирао 51 телевизијску драму, 13 серија (Отписани, Врућ ветар, Бољи живот…), десет играних филмова, више од 80 позоришних представа. „Вероватно нема редитеља у Југославији који је имао веће дело, а да га је било мање у јавности“, указује Ана Марија Роси, представљајући живот и рад Ђорђевића, на основу књиге Драгане Бошковић „Увек испочетка“, у којој су сабрана његова и сећања савременика, уз исцрпан извештај о његовом стваралаштву.
Рубрика Критика из прошлости преноси текст Мире Боглић „Магичан сјај свакодневице“ („Вјесник“, 1981) о филму „Сјећаш ли се Доли Бел“ Емира Кустурице, према сценарију недавно преминулог Абдулаха Сидрана. Критичарка истиче богатство емотивног, али и хуморног набоја и хуманистичку експозицију ликова, односа, сукоба и стања духова, те оцењује да се све то „хармонично уклапа кроз причу с биографским елементима оба аутора тог необичног и на свој начин сјајног филма“.
Следи приказ књиге „Успомене филмског монаха“ Владе Петрића (1928–2019), коју је из његових рукописа постхумно објавила Југословенска кинотека у сарадњи са Институтом Кино-правда. Реч је о интересантном споју мемоара, есеја и приповедања о личним доживљајима, укључујући снове истакнутог теоретичара, историчара и естетичара филма, редитеља, професора на Харварду, суоснивача Харвардског филмског архива и професора на ФДУ.
У оквиру фестивала Белдокс у Кинотеци ће бити приказан француски филм „Ја, ти, он, она“ (1974) Шантал Акерман (1950–2015), која је, како пише уметнички директор фестивала Марко Грба Синг, била „филмска бунтовница, радикална ауторка која је редефинисала језик алтернативног независног ауторског филма, велики борац и у филму и ван филма… међу првима се храбро и без околишања декларисала око свог сексуалног опредељења и режирала експлицитне сцене лезбијског секса“.
Белдокс у Кинотеци приказује и документарац „Крамб“ (1994) Терија Звајгофа о његовом блиском пријатељу, култном стрип цртачу Роберту Крамбу. Селектор Белдокса Игор Станојевић оцењује да „упркос или баш захваљујући скромним условима за снимање, у комбинацији с невероватно отвореним протагонистом, Звајгоф ствара невероватан филм који помно посматра и демистификује Крамба, а истовремено само још продубљује фаму о њему“.
Програм 10. Дана словеначког филма, који се такође одржавају у Кинотеци, најављује уметнички директор Драгомир Зупанц. Јубиларна ревија је ретроспективна – биће приказани дугометражни и кратки, играни и документарни филмови аутора, гостију и учесника од настанка манифестације 2015. године, попут Бојана Лабовића, Бориса Јурјашевича, Урше Менарт, Игора Зупеа, Рожлеа Брегара и Грегора Божича.
Ту је и интервју с Божичем, који је урадила Ивана Кроња. Млади редитељ и директор фотографије говорио је о свом дебитантском филму „Приче из кестенове шуме“ (2019), који ће бити приказан на ревији, о сарадњи у својству сниматеља са ауторима у региону и о интересовању за уметничку фотографију.
У наставку серијала „Шок коридор: Фрагменти страха – Британски хорор“ Ненад Беквалац пише о продуцентској кући Макса Розенберга и Милтона Суботског „Амикус” чији су филмови били „типично замишљени и клаустрофобични; били су далеко мрачнији и много мање кемп од хорор филмова из истог периода, поготову оних из студија „Хамер“… Можда су филмови које је продуцирао „Амикус” били апсурдни и понекад бесмислени хорори, али прављени су из љубави“.
Рубрика Трагови на филму посвећена је недавно преминулим француским глумцима. О Жерару Бареу пише Ненад Беквалац, а о Мишлен Прел – Марјан Вујовић.
У овом броју почиње нови фељтон „Импресије српских надреалиста о филмској уметности“, као додатак циклусу Надреализам на филму, који ће на репертоару Кинотеке трајати до краја године. Фељтон отвара текст „Прве белешке о филму“ Марка Ристића који је сматрао да „филм мора да буде реализација узбудљивости чисто кинематографским средствима: својим битним материјалом на првом месту, да отелотвори поезију живота“.