У вечерњем програму 28. Фестивала нитратног филма 14. јуна се приказују италијански филм „Несхваћен“ (1966) и амерички „То“ (1927), а у поподневним терминима шведски „Банкет“ (1948) и мађарски „Магнат Мишка“ (1949).
Истакнути италијански редитељ и сценариста Луиђи Коменчини посветио је посебан део своје плодне каријере филмовима о деци и за децу, а ту спада и његов вероватно најпотреснији филм „Несхваћен“, адаптација романа Флоренс Монтгомери. Цењени британски глумац Ентони Квајл је у лику конзула у Фиренци остварио најсложенију улогу своје каријере, заједно са фасцинантим дечацима Стефаном Колаграндеом и Симонеом Ђаноцијем у улогама његових синова, који су рано остали без мајке. Суптилна прича показује тренутке великих емоција повезаних с љубављу: оном која постоји, која недостаје и љубављу која изазива патњу и смрт.
Филм је добио шаролике критике, оптужбе за вишак мелодраматичности, али и награду Давид Ди Донатело за најбољег редитеља. Коменчини се показао као велики мајстор технике, користећи зумове, субјективне и дуге кадрове, као и мноштво крупних планова који дају драму радњи, играјући на жици најосетљивијих односа и конфликата између оца и сина.
Романтична комедија „То“ Кларенса Баџера (и на шпици непотписаног будућег великана Џозефа фон Штернберга) створила је звезду од глумице Кларе Боу, која је играла девојку из робне куће, заљубљену у младог шефа. Поводом необичног наслова филма, сценаристкиња Елинор Глин објаснила је да је „то“ – особина коју неки поседују, а која привлачи све друге својом магнетном силом, било да је особина ума или физичка привлачност.
Лепршав и забаван филм (у којем се појављује и млади почетник Гари Купер) потпуно је саздан на магичној појави Кларе Боу. Комбинујући лепоту с дубином карактера, који никад не посустаје, она је трансформисала стандардну љубавну причу и подигла је на нови, виши ниво.
„Банкет“ Хасеа Екмана је мрачна, „крлежијанска“ драма о распаду породице шведског високог друшва, и то у време прославе јубилеја угледног банкара. Са својом ноар фотографијом овај филм је заправо хорор о пропасти капиталистичке династије, али и коментар о променљивом и раслојеном друштву после Другог светског рата. Фокусирајући се на драматични ланац догађаја, Екман је дубоко ушао у класне сукобе, а високу буржоазију приказао на циничан и бескомпромисно хладан начин.
Музичка комедија „Магнат Мишка“ редитеља Мартона Келетија, према оперети Алберта Сирмаија, најгледанији је мађарски филм свих времена, а тако ће вероватно и остати јер га је, када је пуштен у дистрибуцију 1949. године, видело близу 9.900.000 гледалаца.
Сценарио је сачувао обавезне елементе сценске оперете, од лирског дуа примадоне и бонвивана, преко плесног комичара до фигуре субрете која је и духовита и смешна. Прича прати једноставне и искрене, обичне људе који држе лекцију припадницима аристократије.
Песме из овог разиграног остварења постале су хитови, али је сам филм скрајнут када су комунистичке власти цео жанр оперете прогласиле за малограђански и непожељан.
