Грчки филм „Лицем у лице“ (1966) Ровироса Мантулиса, који се на Фестивалу нитратног филма приказује 14. јуна од 17 сати, критика описује као друштвену сатиру са изразитим визуелним идиомом и наизглед неповезаним наративом инспирисаним француским новим таласом.
Главни лик је млади сиромашни професор енглеске књижевности Димитрис. Велики бизнисмен га ангажује да држи часове енглеског његовој ћерки, да би је удао за богатог Енглеза. У пентхаусу у центру Атине Димитрису се отвара свет раскоши, лицемерја и хладног новца. Контрадикторности и апсурдност његове ситуације изазивају му халуцинације, он сања о нежним сценама и љубавним везама с мајком и ћерком, осцилира између осећања кривице и ћорсокака, да би коначно одлучио да се ослободи свега…
Овенчан наградама у Солуну и Локарну „Лицем у лице“ је био лични и политички филм Мантулиса, критичан према „новом поретку“ ствари, који је наметао грчки ауторитарни режим економске, политичке и војне олигархије. Препун оштрог смисла за хумор, нарочито у дијалозима, био је чудна и интилигентна мешавина Антонионија путем визуелне стилизације и Годара кроз фрагментацију наратива.
Мантулис истовремено супротставља прошлост и садашњост, време немачке окупације и савремено друштво атинских новопечених богаташа, Немаца који стрељају Грке 1943. године, Енглеза који на њих пуцају 1944. и Грка који уче њихове језике 20 година касније. Сламање снова из младости, трули компромиси, лицемерје скоројевићке елите, ћорсокак једне генерације у позадини немирне политичке климе Атине 1966. године, као основне премисе голе истине коју је изнео у филму, довеле су до Мантулисовог изгона из Грчке и десетогодишњег боравка у Француској, а његово дело је у промењеним околностима постало кинематографски манифест борбе за слободу и демократију.