Мој избор: Давид Јаковљевић

За програм Мој избор разноврсну листу страних и домаћих филмова понудио је млади сценариста Давид Јаковљевић, који је успешно дебитовао филмом Усековање у режији Синише Цветића.

Шта је био ваш главни критеријум да изаберете ових десет наслова?

– Пре свега, много вам хвала што сте ме позвали. Југословенска кинотека је једина домаћа институција која целе године нуди разноврстан филмски програм који покрива све деценије и меридијане, па не пати од ограничености и униформности која уме да одликује редовне биоскопске репертоаре. То некад узимамо здраво за готово, као и оно југословенска из њеног назива. Из тога произлази критеријум одабира – покушај да лоцирам драге филмове који су део нашег културног наслеђа, а које домаће телевизије ретко или никад не емитују, који се не могу наћи на интернету, или су снимци катастрофални, које људи помињу као нешто за шта су чули и волели би да виде, а нису имали како... То је био резон за пет југословенских наслова. У три случаја (Тарковски, Џармуш, Касаветес) био сам директно условљен ауторима који су мени битни. Као особи више него као аутору. Ту једино с Касаветесом препознајем неке сличности, Тарковски је превише, а Џармуш премало за мене, али их све волим јако. А Party и Unagi су ми просто драги филмови, међу најзабавнијима на овој листи.

Ко је највише утицао на ваш филмски укус као гледаоца – неко из породице, пријатељи, професори на ФДУ?

– Мама. Пре свих. Као малом ми је рекла да се сви рађамо с бесконачно рупа у глави и да сваки пут кад прочитамо књигу попунимо једну. То је универзалан принцип. Тако да ми је буквално рекла и: Иди гледај Тарковског. Хвала, мама. После ње у формативном низу, по некој фројдовској логици, долазе љубави и симпатије, јер су то ситуације када покушавамо нешто да гледамо туђим очима и разумемо туђим умом. То је бонус прилика да заволимо нешто што иначе не бисмо. А на факултету су ми изоштрили критички и аналитички апарат, што је довело до ревизије укуса, која од тада непрекидно траје. И боље се осећам са укусом који се увек изнова тражи и ажурира него да је закуцан у месту. То је заслугом професора и професорки, али и осталих колега и колегиница, међу којима бих волео да издвојим дугогодишњег пријатеља и сарадника Синишу Цветића. Он је погледао много више филмова од мене, али није Ритам злочина, па сам га ставио на листу да може лепо да га види на великом платну.

Сви ови филмови су старији од вас. Како сте их откривали, на чију препоруку први пут гледали?

– Ритам злочина ми је препоручио покојни професор позоришне и радио драматургије Бошко Милин. Брезу ми је помињао уметнички директор „Кошутњак филма” Слободан Терзић. Човек није тица први пут сам гледао у програму Академског филмског центра, у Студењаку. Сталкера сам, док сам још имао Фејсбук, видео међу лајкованим филмовима особе у коју сам био заљубљен. Рондо, Кичму и Party први пут сам гледао са Синишом. Faces сам гледао у карантину у оквиру Касаветес циклуса који сам тада приредио себи. Night on Earth не памтим када сам гледао први пут, али сам дуго имао обичај да кад сам тужан пустим део у Риму да се развеселим, кад сам еуфоричан – Хелсинки да се изнивелишем и кад сам у романтичном расположењу – Париз да се уканалим потпуно. Само за Unagi (Јегуља) не могу да се сетим ничег. Ваљда зато што је то једини филм млађи од мене. Ха-ха-ха...

Да ли често идете у Кинотеку?

– Дефинитивно не као пре. Али то је донекле и природно, сада сам заузетији. На основним студијама сам ишао редовно. Једног лета ми се подударио месечни репертоар са списком из предмета Историја српског и југословенског филма, тако да сам испит спремио у Кинотеци. И уживао сам да идем сам. Чак сам увек мало више волео Косовску од Узун Миркове, ваљда јер је више гранџ.

Колико се у вама „боре” гледалац и професионални сценариста? Да ли помишљате, на пример, ово би требало другачије урадити или ово бих могао да искористим?

– Да ми је боља меморија, више бих крао из других филмова. Овако, ко не памти мора да смишља. Али атмосфере које остају након филма, као након сна, често су одскочна даска за креативни рад. Унутрашњу борбу сценаристе и гледаоца не осећам, чак се трудим да више будем гледалац док сам сценариста него што сам сценариста када сам гледалац. Односно, увек осећам одговорност да замислим и промислим оно што пишем, али не нужно и да пишем оно што гледам.

Одабрали сте пет остварења из периода југословенске кинематогафије. Како оцењујете савремене домете српског филма у односу на време Гилића, Макавејева?

– Те филмове сам и одабрао размишљајући о нама, савременим дометима српског филма, али и о студентима и студенткињама који ће то тек постати. Мислим да је важно надовезати се на ту грандиозну кинематографију која је постојала овде у неком другом времену, држави и светском поретку... Сматрам да директно поређење није на месту. Превише смо мали за њих. Али нема стида у томе. Ове године је било много запажених дебија. Сада је битно да се то настави и прошири, у томе желим срећу свима. Битно ми је да нагласим то свима. Политика и економија нам не иду наруку када је реч о томе да српски филм буде признат, познат и редован на светској сцени. Зато сумњам да ће ико појединачно моћи да се пробије. Мислим да имамо шансу тек ако понудимо континуитет рада и развоја као генерација, заједно. Можда ми не морамо да будемо ни црни, ни црвени, ни било који други талас. Можда нема потребе да се униформишемо на тај начин. Наша снага лежи у различитости и разноврсности. Филмове Да ли сте видели ову жену?, Усековање, Овуда ће проћи пут и Индиго кристал спаја једино то што су изашли у периоду од само шест месеци. То је позитиван преседан за нашу актуелну кинематографију. На нама је да га уведемо у редовну праксу и да онда ту праксу подигнемо на виши ниво. То је тежак изазов, али имам веру у младе људе око себе, баш због наше међусобне различитости.

Каква сте искуства стекли радећи филм Усековање, којим сте дебитовали и ви и редитељ Синиша Цветић?

– То је био дуг и нов процес за нас и дешавао се у специфичном периоду: Синиша и ја смо почели да радимо на Усековању крајем 2019. године, пред ковид, у лето 2020. добили новац на конкурсу ФЦС-а за дебитантски филм и уселили се заједно да радимо на сценарију све до снимања у пролеће 2021. године. Ми волимо да дорађујемо. Све се ради док се све не заврши. Смешно је што смо Синиша и ја добили корону две недеље пре снимања. У том периоду сам написао три нове руке сценарија. Укупног броја верзија се не сећам. А само снимање је било дивна, радна екскурзија током које смо се зближили и обистинило се то да је свако из екипе уткао део себе у тај филм. Имали смо велику срећу с поделом, то су дивни људи појединачно и маестралан тим заједно.

– Иначе, у домаћим продукцијама сценариста на сету није честа пракса, али пошто смо Синиша и ја већ радили заједно и изградили такав однос и поверење, често сам био на сету по целе дане, да помогнем за све што се тиче текста. Мислим да то треба да буде опција за стварни посао – сценариста на сету. Не мора да буде обавезно, зависи од случаја до случаја, некад би вероватно и сметало, али ако постоје људи који воле и умеју да раде и сарађују на филму, треба их у томе подржати. Мени је то много значило, а верујем и нашем филму.

Усековање је освојило награде и на међународној и на домаћој сцени, али није привукло публику у биоскопе. Како то коментаришете?

– Није ми нарочито изненађење кад се све узме у обзир. Симптоматично се филм пробио у Русији, Индији... Обрадовало ме је што се, по завршетку неславног биоскопског живота, о филму ширила прича, па је тако од маја 2023. када је окачен на Јутјуб канал „Кошутњак филма”, скупио више од 100.000 прегледа. То није астрономски број, али јесте помак. Надам се да ћемо Јоргованима направити још већи помак што се тиче гледаности. Мислим да је уметност у четири зида елитистички и надобудан концепт, ми правимо филмове за људе, па је логично што хоћемо да их људи и виде.

У којој је фази рад на вашем новом пројекту?

– Јорговани ће изаћи крајем фебруара 2024. у Београду, а филм Хајдуци увелико припремамо и на лето нас чека наше највеће снимање до сада.