Мој избор: Дарко Лунгулов

Редитељ Дарко Лунгулов уврстио је у програм „Мој избор” филмове који су му остали у емотивном сећању и за које жели да их публика поново открије. У интервјуу за наш часопис говорио је о свом филмском укусу, о знању стеченом у Музеју Југословенске кинотеке, којим је импресионирао колеге на студијама филма у Америци, као и о свом новом филму, документарцу о YU групи, чија ће премијера бити на Фесту.

Ваша листа изазива и носталгију и осмехе. Да ли вам је њено састављање представљало лак или тежак задатак? За који сте се критеријум одлучили?

– Критеријум ми је био мешовит. Ту су филмови који су утицали на мене да уопште почнем да се бавим филмом, они који су ми остали у емотивном сећању и они које бих желео да поново гледам с публиком, а и да их поново откријем публици.

– Истакао бих Последњу биоскопску представу Питера Богдановича. Тај филм сам први пут видео када сам имао десетак година. Био сам сâм у биоскопу на мору и гледао црно-бели филм, што је у том тренутку за мене био велики успех, јер су се црно-бели филмови поистовећивали с нечим досадним и старим. Доживео сам емотивни шок, осетио сам да је то филм мога живота, да говори мени на неки начин, иако се дешава на другом крају планете и јунаци су много старији од мене. Тада сам први пут обратио пажњу и на крају прочитао ко је у ствари правио тај филм. Пре тога сам размишљао о филму као о нечему што раде глумци, а тада сам схватио да постоји неко иза тога. Сећам се да ме је збунило то име, Питер Богданович, и енглески и српски. Запамтио сам га за цео живот.

– Имао сам срећу да упознам Питера Богдановича, да се дружим с њим три дана на фестивалу у Монте Карлу и да му испричам ову емотивну успомену. Чак смо делили бину. Он је добио награду за животно дело, а ја за свој филм. То ми је био један од најсветлијих тренутака у каријери.

Да ли као гледалац имате омиљени жанр или теме?

– Занимају ме људске приче које су испричане непретенциозно, али и дубоко, да би ме дирнуле, а да не осетим намеру и руку аутора да ме усмерава и намеће свој став.

Колико у биоскопу можете да будете само публика, а не професионалац који процењује рад колеге?

– Мислим да није до мене, него до филма, до тога да ли ме он дотакне и увуче. Ако престанем да га анализирам из занатске перспективе, па уђем у њега и потпишем уговор о веровању, онда постајем део тог филма и препуштам му се. Ако ме увуче, то је знак да сам му поверовао. Ако примећујем недостатке, онда ме није увукао.

Који вам елементи филма најпре привуку пажњу – редитељски стил, занимљива прича, упечатљива глума?

– Не бих могао да одвајам једне од других. Увек филм гледам као јединство свега тога. Ако се нешто издвоји од тих елемената глуме, режије, костима, сценографије, камере, светла, то није добар знак за тај филм. Моје је мишљење да филм треба да делује као целина, да нас увуче цео тај живот на платну, а не да нас поједини елементи више привлаче и тако извуку из приче. Ипак, понекад видим храбру монтажу, приметим храбру камеру, зависи од филма до филма.

У програму Кинотеке „Мој избор” ретко се појављују домаћи филмови. Шта вама значе Три и Ритам злочина?

– Одрастао сам и уз југословенску кинематографију. Ритма злочина се сећам са телевизије, гледао сам га као дечак. Недавно сам га видео поново и не да није ништа изгубио него сада увиђам да је то једно озбиљно мало ремек-дело модерног сензибилитета, тим пре што знам у каквим је скромним, готово герилским продукционим условима рађен.

Исто ми се десило с филмом Три, који је оставио на мене снажан утисак када сам био дечак. Гледао сам га после у разним фазама свог живота и са свим у међувремену стеченим знањем, и уметничким и животним, открио сам још већу величину. Иначе, фасцинира ме што увек са истом нервозом у стомаку доживљавам те приче, мада знам шта ће се десити. Надам се да ће публика Кинотеке бити спремна на поновно гледање и откривање неких вредности које се не могу увек уочити на први поглед.

Како данас најчешће гледате филмове, у биоскопу или на неком мањем екрану, на фестивалима или у редовној дистрибуцији?

– Нажалост, због недостатка времена, доста филмова гледам преко платформи на малом екрану. Притом мислим на телевизор, никада екран мањи од тога. Али увек се трудим да филм који ми је важан видим у биоскопу. Када су фестивали у Београду, а има их доста, користим прилику да видим што више филмова које желим, да не бих морао да их гледам у, да тако кажем, осакаћеном облику на малом екрану. То је циљ свим ауторима. И ја сам, заједно са сарадницима, правим филмове за велики екран. Осим тога, желим да доживим филм с другим људима заједно. Један од највећих квалитета филмске уметности је заједништво док се филм прави, а онда и заједништво у биоскопској сали.

Каква је, према вашем мишљењу, улога институције као што је Кинотека у времену у којем доминирају акциони филмови и специјални ефекти?

– Кинотека је за мене изузетно важна културно-историјска образовна институција. Ту сам буквално одрастао не само гледајући филмове него и упознајући друге људе који су гледали те филмове и дискутујући с њима. Кинотека нас је својим програмом обликовала, утицала на наш стваралачки сензибилитет. Када сам отишао у Америку и тамо студирао филм, већ сам имао велико предзнање из Кинотеке. Сећам се да сам импресионирао колеге на часовима историје и теорије филма.

– Са својом колекцијом, изузетном и по броју и по вредности филмова, Кинотека је једна од наших најзначајнијих културних институција и релевантна у светским оквирима. Њена посебна улога, а наш луксуз, јесте у томе што може да приказује те филмове на чак два места. Данас, када је у биоскопима тешко наћи филмове који нису о суперхеројима и с пуно CGI ефеката, још је већа улога да се та баштина одржи физички, али и ментално, да се одржи тај пламен и очува филм као причање људских прича.

Шта је актуелно у вашој стваралачкој радионици? У којој је фази пројекат 1970?

– У мојој радионици је велика гужва. Завршавам седмогодишњи рад на документарном филму о YU групи. То је епска прича о епској групи, породици и једној земљи, Југославији. Филм је сниман седам година, а монтиран скоро две и по. Премијера ће бити на Фесту, што је право место да једна наша културна институција буде представљена у оквиру друге значајне културне институције.

– Други пројекат је играни филм који развијам 1970, полу или можда три четвртине аутобиографски филм, о одрастању и духу времена, о томе како се глобални дух времена прелама код нас и како то утиче на некога ко тек ступа у тај свет. Он је у поодмаклој фази финансирања, подржали су га Филмски центар Србије, фонд АП Војводине и национални мађарски фонд. Од затварања финансијске конструкције, а близу смо, зависи да ли ће снимање почети ове године.