U susret Sajmu knjiga u Beogradu Kinoteka je priredila ciklus pod naslovom “Nobelovci književnosti na filmu”. Na maratonu u Muzeju kinoteke 15. i 16. oktobra biće prikazane ekranizacije dela Radjarda Kiplinga, Hajnriha Bela, Džona Stajnbeka, Patrika Modiana, Džordža Bernarda Šoa, Nadin Gordimer, Ive Andrića…
Tim povodom razgovarali smo sa domaćim autorima koji su režirali ekranizacije – Gorčinom Stojanovićem (Ubistvo s predumišljajem po istoimenom romanu Slobodana Selenića) i Slobodanom Skerlićem (Top je bio vreo po romanu Vladimira Kecmanovića).
Čest je stav da ekranizacije ne mogu da dosegnu nivo romana, ali Gorčin Stojanović kaže da je njegovo lično iskustvo bilo više nego zadovoljavajuće: „Niko nije rekao da je knjiga bolja, što ne znači da je film bolji. Naprosto, ljudi su razumeli da su to različite stvari“.
„Sam Selenić je pišući scenario, a potom dok smo radili drugu i treću verziju, rekao: Knjiga je knjiga, a ovo je film, to su dve različite stvari. Radite sa ovim što god hoćete. Naravno, nismo radili što god hoćemo nego ono što smo mislili da treba. Oni koji dobro poznaju i roman i film Ubistvo s predumišljajem znaju da postoje izvesne razlike, pre svega u jezičkom idiomu i u nekim scenarističkim delovima, jer je već sam Selenić napravio razlike. On je bio profesor dramaturgije i pisao je darme. Razumeo je da su dramsko i epsko, čemu roman pripada, različiti mediji“, podsetio je Stojanović.
Prema njegovoj oceni, „ima knjiga koje su podatne, nose dovoljno takozvane filmske radnje, a ima onih koje su vrhunska literatura kojoj možda ni ne treba prilaziti kamerom“.
„Ne slažem se da postoje pravila. Smatram da od loše knjige može nastati jako dobar film. Na primer, Mario Puzo nije neki pisac, ali je film Kum remek delo. S druge strane, od remek dela književnosti retko nastaje baš katastrofalan film. Može vam se ne dopasti, ali uvek ostane nešto. Recimo mene ni jedna Ana Karenjina, od četiri koje sam gledao, ne zadovoljava, ali sam ih više puta gledao. To nisu katastofalni filmovi i na izvestan način su me naterali da pre izvesnog vremena ponovo pročitam Tolstojev roman“, izjavio je Stojanović.
Na pitanje zašto su u domaćoj kinematografiji tako retke ekranizacije, koje su u svetu trend, odgovorio je da imamo „jako malo dobre literature koja istovremeno može biti materijal za film“.
„Mislim da su knjige Dragana Velikića fantastične, ali ne vidim kako bi mogle biti ekranizovane. Takođe, mislim da je Svetislav Basara odličan pisac, ali nema ni jednog filmskog razloga da bilo šta njegovo bude ekranizovano. David Albahari piše visoku literaturu, ali to nije nešto od čega lako može nastati film. Ima pokušaja da se tako nešto uradi, Sabolč Tolnai je režirao Peščanik Danila Kiša, ali u zemlji koja nema ni bioskopske kulture čovek gotovo da se pita da li uopšte ima smisla raditi umetničke filmove. Za nešto prijemčivije za publiku nama nedostaje ona vrsta relativno realistične literature koja ima dovoljno radnje koja bi mogla da se pretoči u film. To su ili baš potpuni treš ili romani koji vrte 4-5 istih situacija, uglavnom neke preljube, sva ta proza koju pišu televizijske ličnosti. Posezao sam povremeno za tako nečim da vidim ima li tu nešto, ali ne, tu prosto nema materijala“, ocenio je on.
Stojanović je ukazao da „ne valja što se kod nas uporno ekranizuju, doduše ne na filmu nego na televiziji, treš romani Mir Jam, a nimalo neke druge stvari iz tog doba, kao na primer Terazije Boška Tokian koje su već gotov film“.
Slobodan Skerlić smatra da je „odlično da se književna dela ekranizuju, pošto knjige niko ne čita“.
„Da nema filmova niko ne bi znao za neke teme i ideje, Problem je što nam deca više ne čitaju ni lektiru“, upozorio je on.
Povodom večite dileme – knjiga ili film, ističe da je film nešto drugo. „To su potpuno različiti mediji. Niti film nešto duguje književnosti, niti književnost filmu, to su paralelne delatnosti, samo što i jedna i druga imaju isti cilj, isti zadatak, a to je da ljude učine boljima, a time i svet boljim, ali na potpuno različite načine“.
„Ima genijalnih literarnih dela od kojih su nastali šoder filmovi, ali i obratno – ima šoder književnosti od koje su nastali odlični filmovi. Dakle, to nisu uzajamno povezane stvari“, dodaje Skerlić, a kao primer istovrememo dobre knjige i filma navodi Let iznad kukavičjeg gnezda Miloša Formana, adaptaciju romana Kena Kejsija objavljenog 1962. godine.