Нови број часописа „Кинотека“ доноси подсећање на тридесетогодишњицу култног филма „Ми нисмо анђели“ Срђана Драгојевића, текстове о великану светског филма Вудију Алену и великану домаћег филма Љубиши Козомари, о монографијама посвећеним Неди Арнерић и Динку Туцаковићу, о каријерама Олега Видова и Елвиса Преслија.

 

Ту су и преглед третмана Исуса Христа у домаћем филму, листа најдражих филмова кантауторке Ане Ђурић Констракте, фељтон по књизи Жике Богдановића, текстови о анимираном филму „Сурогат“ оскаровца Душана Вукотића, о јапанском филмском серијалу „Усамљени вук и младунче“…

Поводом тридесет година од премијере култног филма „Ми нисмо анђели“ текст је приредила Ана Мариа Роси, која је са редитељем и сценаристом Срђаном Драгојевићем, глумцима Миленом Павловић, Бранком Катић, Николом Којом и сликаром Урошем Ђурићем разговарала о настанку тог филма, атмосфери на снимању и даљој судбини омладинске комедије, која је на премијери у лето 1992. године на фестивалу у Сопоту освојила награде за најбољи филм, режију, главне улоге, а временом премашила милион гледалаца, сврставајући се међу десет најгледанијих српских филмова свих времена.

У рубрици Великани домаћег филма објављен је текст „Љубиша Козомара – изнуђена слобода и осујећена интима“. Аутор Јован Марковић оцењује да се Козомара (1934-1984) по броју сценарија које је написао, у сарадњи с Горданом Михићем, из данашње перспективе чини као један од есенцијалних стваралаца раздобља званог црни талас. Почевши од филма „Доћи и остати“ (1965), који режира Бранко Бауер, Михић и Козомара „пишу причу која садржи оне кључне елементе препознатљиве и за њихове најпознатије филмове: лутање људи с друштвене маргине у потрази за својом срећом или можда боље рећи за колико-толико стабилним местом под сунцем“. Међу тим филмовима су „Буђење пацова“, „Кад будем мртав и бео“, „Вране“…

„Рађање Сурогата“ је текст Јане Радовић о животу и раду чувеног аутора анимираних филмова Душана Вукотића (1927-1998), о његовом ангажману у оквиру Загребачке школе цртаног филма и настанку филма „Сурогат“, који је пре тачно 60 година добио Оскара за најбољи кратки анимирани филм, први и једини за југословенску кинематографију. Тај цртаћ с критичким погледом на свет је, како пише ауторка, фантастично реализована метафора о смислу свакодневних поступака модерног човека, чијим су животом већ увелико завладали предмети за једнократну употребу.

„Елвис никада није напустио зграду“ наслов је текста Вука Попадића о филмској каријери краља рокенрола Елвиса Преслија, чија је појава представљала тренутак рађања опште популарности једног од најважнијих музичких жанрова у 20. веку. „У причи о „Краљу” податак да је он од 1957. до 1972. снимао музичке филмове делује као мање важан део биографије, док тај опус не разложимо на просте чиниоце“, истиче Попадић и подсећа да су продуценти који су гледали Елвиса у ТВ шоу-програму видели да он поседује одређену енергију, магнетизам и харизму. Уследио је опус од чак 33 филма.

У Југословенској кинотеци недавно је представљена монографија о Неди Арнерић „Чаробна меланхолија“ Аните Панић. Са њом је за часопис разговарала Маријана Терзин Стојчић, која подсећа да је иста ауторка претходно потписала богато илустроване биографије Петра Краља „Краљ” и Милене Дравић „Кључ снова”, те оцењује да је Панићева „писањем о Неди заокружила интересовање за уметнике који, према њеном мишљењу, морају да буду и племенити људи, што је заједнички именитељ све три биографије којима се бавила“.

Уз циклус Великани светског филма, посвећен Вудију Алену, о сценаристи и редитељу који је „на филму сачувао Њујорк какав други нису могли ни да сањају, посебно Менхетн као епицентер његовог космоса у који сте се заљубљивали после првих кадрова“, о глумцу који је „играо Њујорчане, по правилу неуротичне интелектуалце, које сте морали волети“ и о његовој аутобиографији „Апропо ничега“ пише Ана Марија Роси, наводећи да је овај „суверени мајстор пазла модерног света на филмском платну, који је тако чудесно користио своју уврнуту ироничну диоптрију“ као сценариста потписао 82 играна, кратка, документарна филма и серије, режирао њих 57, а играо у 48, добио четири Оскара, неколико Златних глобуса, наградау Сесил Б. де Мил за животно дело…

Кинотека је у време Ускрса приказала циклус Исус на филму, а часопис доноси текст Маријане Терзин Стојчић „У потрази за Богом – Исус Христос и домаћи филм“. Уз кратак преглед страних филмова о Исусу и библијским темама, ауторка анализира скромну домаћу продукцију у овој области и наводи да је лик Исуса Христа у српској кинематографији недвосмислено екранизован само три пута, у филмовима „Са вером у Бога“ (1932), „Мајстор и Маргарита“ (1972) и „Журка“ (2004).

Рубрика Са полица библиотеке представља монографију „Динко“ о редитељу, сценаристи, критичару и теоретичару филма, дугогодишњем управнику Музеја кинотеке, сараднику многих фестивала – Динку Туцаковићу (1960-2013). Књигу објављену у едицији „Фестових 50“ приредио је Милан Никодијевић, који истиче: „Динко се свестрано и свеобухватно бавио кинематографијом, пре свега из велике љубави. Ову књигу видим као полазиште за озбиљније истраживање једног огромног опуса… Овде је само један избор који може да илуструје његов теоријски и критичарски рад“. У књизи је и 19 текстова људи који из личног угла говоре о свом колеги и пријатељу, а Туцаковићева породица уступила је велики број фотографија.

У тексту „Бунтовна лепотица југословенске кинематографије“ Маријана Терзин Стојчић пише о недавно преминулој Снежани Никшић, особеној глумици са ставом, која се већ на почетку каријере определила да учествује у мањем броју филмова, али да игра занимљивије ликове и која је међу првима тражила пут ка алтернативним сценама и продукцијама, ослобађајући своје уметничко биће и дајући предност животним изазовима.

Мајски број „Кинотеке“ објављује листу најдражих филмова коју је за рубрику Мој избор овога месеца сачинила наша кантауторка Ана Ђурић Констракта.

Часопис наставља фељтон „Пријатељи драги, не заборавите ни старе филмове“, који садржи избор из последњег објављеног дела Жике Богдановића, некадашњег директора Кинотеке. У овом наставку тема је стваралаштво француског редитеља Ренеа Клера.

Шок коридор представља јапански филмски серијал „Усамљени вук и младунче“ (1972-1974), настао на основу популарне манге из пера Казуа Коикеа и цртача Косекија Коџиме. Како пише Ненад Беквалац, ових шест филмова верно прате стрип и кад је реч о радњи и кад је реч о визуелном насиљу. На први поглед то је прича о осрамоћеном самурају који жели да се освети онима који су му учинили неправду, али је и прича о оцу и сину који су сами и препуштени непријатељском свету, драма о невидљивим везама које нас спајају преко крви и судбине, а може се посматрати и као симболично путешествије кроз будистичку теологију и као историјски документ јер нуди фасцинантан увид у самурајску културу.

Један од најпопуларнијих совјетских глумаца Олег Видов (1943-2017) снимао је и у некадашњој Југославији, а касније емигрирао у САД. Био је партнер Милене Дравић у филму „Битка на Неретви“. Анита Панић пише како је током рада на монографији о српској диви ступила у контакт са Олегом Видовом, а затим и с његовом удовицом Џоун Видов, која је продуцирала документарац „Oleg: The Oleg Vidov Story“, недавно приказан на Фесту.

Из сталне поставке Кинотеке Миља Јеленић за овај број часописа издваја хаљину коју је Милена Дравић носила у Кану када је добила награду за улогу у филму „Посебан третман“ (1980) Горана Паскаљевића, цитирајући сећање славне глумице: „Била је то хаљина од призренске свиле, божанствених боја, коју ми је креирао, по моделу старих српских хаљина, наш чувени креатор Александар Јоксимовић“.

Сарадници „Кинотеке“ у рубрици Трагови на филму пишу о недавно преминулим глумицама Кетрин Спак (Ненад Беквалац) и Барбари Крафтовној (Бранислав Ердељановић) и редитељу Виталију Мељникову (Милена Гвозденовић).