Из штампе је управо изашао летњи двоброј „Кинотеке“, који отвара текст о холивудској диви Лорин Бекол, а ту је и занимљива прича о великом српском глумцу Бори Тодоровићу, чија је фотографија на насловној страни часописа.
Директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић у уводнику скреће пажњу на есеје о феномену лика Тома Риплија у многобројним екранизацијама романа Патрише Хајсмит, као и о три филма постмодерног усмерења који обележавају 50, односно 40 и 30 година од премијере – „Кинеска четврт“ Романа Поланског, „Крваво једноставно“ браће Коен и „Петпарачке приче“ Квентина Тарантина. У сусрет новој рестаурацији у оквиру пројекта А1 Кинотека, истиче Пантелић, може се прочитати текст о настанку филма „Шест дана јуна“ (1985), у режији Динка Туцаковића, чији прерани одлазак још увек осећамо као ненадокнадив губитак. Часопис доноси и наставак осврта на „филмове белих телефона”, текст о књижевнику Бориславу Пекићу као сценаристи, приказ књиге „Партизански вестерн Жике Митровића“, сећање Слободана Аранђеловића на сусрете са редитељем Сиднијем Луметом и нови део фељтона о томе како су српски надреалисти видели седму уметност.
„Живот у служби легенде“ наслов је текста Ане Марије Роси поводом стогодишњице рођења Лорин Бекол (1924-2014), холивудске диве упечатљивог лика и карактера, која је одиграла 72 филмске и телевизијске улоге, добила почасног Оскара 2009. године, а пре тога награде за мјузикле које је играла на Бродвеју. Животног партнера Хемфрија Богарта срела је већ у свом првом филму “Имати и немати” (1944). Била је либералних схватања, гласна противница холивудске црне листе антикомунистичких прогона, а звали су је и најкиселији језик Холивуда, јер је лоше филмске производе и понашања називала правим именом, пише ауторка цитирајући делове из мемоара Лорин Бекол.
О феномену лика Тома Риплија пише Јован Марковић под насловом „Рипли, јунак нашег доба“. У више пута екранизованим романима о Риплију америчке списатељице Патрише Хајсмит трилерски заплет обогаћен је преиспитивањем психологије, идентитета, емотивних односа и морала. Фабула има много аспеката, значењских слојева, те свака адаптација поседује своје особености које креирају другачије читање истог текста, оцењује Марковић, наводећи филмове „У зениту сунца“ Ренеа Клемана, са Аленом Делоном, „Тајанствени господин Рипли“ Ентонија Мингеле, с Метом Дејмоном, „Риплијева игра“ Лилијане Кавани, у интерпретацији Џона Малковича…
У рубрици Рефлексије Никола Јовић анализира три филма крими жанра и постмодерног усмерања који бележе округле годишњице својих премијера – „Кинеску четврт“ (1974) Романа Поланског, „Крваво једноставно“ (1984) браће Коен и „Петпарачке приче (1994) Квентина Тарантина, оцењујући да сва три „деле основне мотиве с ноар филмовима и петпарачким романима“, али да су „проток времена и друштвене околности довели и до значајних промена многих традиционалних мотива унутар криминалистичког жанра“. Јовић се фокусира на „промене које се односе на мотиве параноје и кризе поверења као исход параноје унутар приче као лавиринта“.
Поводом десет година од смрти великог српског глумца Боре Тодоровића часопис доноси текст Радмиле Станковић, која је током новинарске каријере више пута разговарала с Тодоровићем, те га цитира да му је досадило да игра преваранте и мангупе: „Тај полусвет нико не игра боље од мене. И тако је створена слика да сам за то најбољи. А ја бих баш неку велику, добру драмску улогу”. Такве су биле изузетне роле Ларија Томпсона у позоришту, а на филму Луке Лабана („Професионалац“), Ахмеда Џиде („Дом за вешање“)… Према речима Душана Ковачевића, „Бора је био и остаће упамћен по улогама малих људи, који се сналазе, уз осмех и невероватне приче, за преживљавање. Играо је често самог себе са шармом који је заштитни знак Београда“.
Рубрика Са полица библиотеке доноси приказ монографије „Партизански вестерн Жике Митровића“ у којој Недељко Ковачић подсећа да се за Митровића својевремено говорило да је режимски редитељ филмова о партизанима и револуцији („Ужичка република“, 1974), али аргументује како су неки од његових филмова заправо вестерни, посебно некадашњи велики хит „Капетан Леши“ (1960) и цео тзв. косовски циклус – „Ешалон доктора М“ (1955), „Обрачун“ (1962) и „Брат доктора Хомера“ (1968).
Саша Радојевић је у мајском броју „Кинотеке“ писао о „филмовима белих телефона”, а сада додаје осврт на везе између италијанске и мађарске филмске продукције 30-их и почетком 40-их година 20. века. Романтичне сторије и музичке комедије у раскошним декорима, где су бели телефони статусни симбол, биле су популарне у доба Мусолинија, а израз „комедија у мађарском стилу” уобичајио се јер су за сценарија често адаптирани позоришни комади мађарских аутора. Измештање радње у источноевропски амбијент омогућавало је лагоднији однос према брачним односима, који су у Италији тог времена били постављени на законски ригидан начин.
У тексту „Борислав Пекић на филму“ Иван Ђурђевић пише о плодоносном сценаристичком раду једног од наших најзначајнијих књижевника друге половине 20. века. Први филм на којем је Пекић активно сарађивао као сценариста био је „Дан четрнаести“ (1960) у режији Здравка Велимировића, који је селектован у главни програм Канског фестивала, док је највећи траг у домаћој кинематографији оставила успешна сарадња Пекића и редитеља Горана Паскаљевића у филму „Време чуда“ (1989), чији сценарио представља филмско уобличавање „Чуда у Витанији”, једне од приповедних целина Пекићевог романа.
У рубрици Из личног угла Слободан Аранђеловић се присећа сусрета са славним америчким синеастом Сиднијем Луметом током десетак година, почев од тренутка када је присуствовао снимању „Убиства у Оријент експресу“ (1974). Ти сусрети „остали су ми у трајном сећању због његове скромности, отворености и искрености у односу на професију којом се бави. Добронамеран и интелигентан уметник радо је одговарао на моја запиткивања и у потпуности задовољио моју професионалну радозналост. Радознао по природи, луцидан, смирен и одмерен, деловао је више као професор универзитета или професионални педагог него као филмски гигант“.
У пројекту А1 Кинотека рестауриран је филм „Шест дана јуна“ (1985), у режији Динка Туцаковића, некадашњег управника Музеја кинотеке. Рубрика Критика из прошлости преноси текст Маје Влаховић из времена настанка тог остварења, с портретима нове генерације стваралаца укључених у Туцаковићев дипломски филм, у којој су били и Небојша Пајкић, Влада Дивљан, Горан Трбуљак… Истичући да се „Шест дана јуна“ очекује с великим занимањем, ауторка констатује: „Чини се да нема места бризи за тај филм. То није обично пружање прилике млађима, јер то нису обични млади. То је група изузетних младих, и у томе има неке више правде“.
Летњи двоброј закључује трећи део фељтона „С оне стране филмске слике – Импресије српских надреалиста о филмској уметности“. У тексту из 1934. године Стеван Живадиновић – Ване Бор писао је да „људи још нису свесни шта су добили проналаском кинематографа, какве бескрајне могућности он крије, шта ће он бити једнога дана, како ће ’тога дана’ изгледати смешни многи данашњи ’велики’ филмови, како тек смешна кукњава данашњих режисера да су све теме исцрпљене. Јер филм је заиста чудесан проналазак и, поред машине за летење, нема лепше замисли која боље одговара нашим најстварнијим, скоро детињим жељама“.