Нови број часописа „Кинотека“ је у знаку прославе Дана Југословенске кинотеке, који се традиционално обележава доделом Златних печата и отварањем Нитратног фестивала, истиче у уводнику директор Кинотеке Југослав Пантелић. Кроз интервју с Јелисаветом Секом Саблић, разговор који је у прошлости вођен са Живојином Павловићем и осврт на филм „Лептирица“ Ђорђа Кадијевића часопис подсећа на значај овогодишњих добитника Златног печата.
Јубиларни, 25. Фестивал нитратног филма у интервјуу најављује управник Архива кинотеке и селектор фестивала Александар Саша Ердељановић. Исцрпан текст бави се каријером Велимира Бате Живојиновића. Ту је и интервју с графичким дизајнером Славимиром Стојановићем Футром поводом циклуса Мој избор. У овом броју завршава се фељтон на основу књиге Жике Богдановића. Следе текстови о недавно преминулим глумцима Танасију Узуновићу и Давору Јањићу. Рубрика Шок коридор посвећена је филмовима о враџбинама.
Сека Саблић, незаборавна Кристина из филма „Маратонци трче почасни круг“ (1982) Слободана Шијана, који јој је донео Златну арену у Пули, изјавила је поводом Златног печата: „С великим поштовањем за Југословенску кинотеку прихватила сам ово признање. Вест о награди примила сам с радошћу“. У интервјуу за наш часопис присетила се како је у Кинотеку ишла још као дете, изразила задовољство пројектом дигиталне рестаурације А1 Кинотека, а затим говорила о значају редитеља и својим улогама: „У сваком добром пројекту ако сам била, ја сам правила одличне улоге. Дакле, не можеш ван доброг пројекта ти бити одличан, то је групни посао. И понављам да је ту главни редитељ, он је диригент“.
У тексту „Кадрирање нуминозног“ Јован Марковић анализира култни ТВ филм добитника Златног печата Ђорђа Кадијевића „Лептирица“ (1973), који је код гледалаца изазивао снажан ефекат страве и ужаса. Разлоге за изузетну сугестивност тог и других филмова Кадијевића, који имају мањи или већи удео хорора, Марковић налази у драматуршким и стилским изборима аутора, као и „на нивоу значења, обликовања целокупног света приче, што се наравно дотиче нарације и редитељских поступака, али за разлику од избора формалних стратегија има дубље корене – у томе како аутор поима свет и уметност“. Кадијевић тврди да га не интересује хорор, а филмове попут „Лептирице“ и „Светог места“ назива „поетска фантастика“ или „метафизички хорор“.
Поводом доделе Златног печата, постхумно, Живојину Павловићу, часопис преноси интервју који је с једним од наших најзначајнијих филмских редитеља урадио један од најзначајнијих филмских новинара и критичара Богдан Тирнанић. Разговор је вођен 1969. године, када су Жикина филмска мисао и поетика, али и погледи на уметност и политику, свеже успостављени у оном виду у коме ће бити доминантно присутни у читавом његовом стваралаштву, а такође и непосредно након шездесетосмашких немира и у освит обрачуна с црним таласом. Интервју под насловом „Револуција је плод биолошке нужности, револуција је анархистичан чин“ преузет је из књиге „Ђавољи филм“ Живојина Павловића, у издању Филмског центра Србије.
О јубиларном, 25. Фестивалу нитратног филма за часопис је говорио уметнички директор и селектор Александар Саша Ердељановић, управник Архива кинотеке и најавио 43 филма свих жанрова, и из немог и из звучног периода, који стижу из 30 кинотека, архива и приватних колекција из Европе, Азије и Северне Америке. Признајући да приликом оснивања није ни сањао овакав јубилеј фестивала, Ердељановић је изјавио: „Започео сам га скромно, искључиво са запаљивим филмовима из Архива Југословенске кинотеке. Временом се фестивал ширио и интересовање за њега је расло далеко изван европских граница, па после четврт века нема озбиљније кинотеке и архивске институције која није послала бар један филм на наш фестивал“.
У рубрици Нитрат 25 објављен је Ердељановићев текст „Црногорски играни филм у СФРЈ“. Уз подсећање на страна снимања у Црној Гори почетком 20. века и запажене домаће документарце после Другог светског рата, Ердељановић наводи да је први дугометражни црногорски филм, уједно први историјски филм поратне Југославије, био „Лажни цар“ (1955) по сценарију Ратка Ђуровића у режији Велимира Стојановића, те додаје да је „занимљивост црногорске кинематографије у томе што су многи аутори у жељи за успехом и већим могућностима за снимање, отишли у веће центре, као што су Београд или Загреб“, али да је „црногорски филм задржао виталност и током седамдесетих и осамдесетих година, све до распада СФРЈ, нарочито захваљујући делима Живка Николића, која су махом снимљена на црногорске теме“.
Истакнути графички дизајнер, креативни директор, визуелни уметник и писац Славимир Стојановић Футро саставио је за програм Мој избор листу филмова које увек може поново да гледа и које, како је истакао у разговору са Зорицом Димитријевић, „повезује нека радост живота и откривања, али с једном дистанцом, интелектуалном, иронијском, хумористичком, која даје времена да нас уметност прожме не само кроз срце и душу већ и кроз мозак“. У интервјуу је говорио и о елементима авантуре, естетике и хумора који за њега значе добар филм. Најавио је нову изложбу својих студената с Факултета примењених уметности у Кинотеци, као и свој нови роман.
Поводом 90 година од рођења Бате Живојиновића, у тексту „Глумац који је покорио епоху“ Ана Марија Роси истиче да „како год вредновали, мерили бројком или квалитетом, Бата Живојиновић (1933-1916) представља највидљивији део историје југословенске кинематографије“. Снимио је више од 300 филмова и серија. „Био је, без сумње, највећа глумачка звезда током пола века свог присуства на великим и малим екранима. Волели су га редитељи и колеге због високопрофесионалног понашања, али и због могућности да уче од њега. Волела га је публика јер му је веровала. Снимио је неколико партизанских филмова који представљају окосницу тог жанра, одиграо неколико драмских улога које су наставна јединица за сваког студента глуме и дочарао неколико комичних ликова, као меру вредности“…
У рубрици Са полица библиотеке представљена је књига „Српски филм: Педесете“ Саше Радојевића (Филмски центар Србије, 2022), који оцењује да је домаћа продукција из периода 1950 -1959. неправедно занемарена и да у тој декади има шта да се ревалоризује. За књигу је одабрао 29 остварења из педесетих и груписао их у поглавља по њиховим темама и мотивима. Пишући о њима, како је навео у уводу, није хтео да наступи као критичар, него се трудио да у сваком филму пронађе нешто добро.
Рубрика Критика из прошлости преноси текст Ранка Мунитића „Златни песак из снова“ о филму „Сабирни центар“ (1989) Горана Марковића, објављен у „Практичној жени“. Мунитић оцењује да је то дело „ораториј филмског поигравања и стварносним и фикцијским и хуморним и позоришним и још многим другим елементима. Мајсторско, мудро поигравање“.
У овом броју завршава се фељтон на основу књиге „Пријатељи драги, не заборавите ни старе филмове“ Жике Богдановића и то одломком „Ка теорији заједничког ауторства“. Богдановић разматра колико аутора имају филмови француских новоталасоваца, односно колико су ти редитељи утицали једни на друге, али и тврдње да је филм колективна уметност – дело мањинског, али одабраног броја скоро по важности једнаких сарадника.
Рубрика Трагови на филму посвећена је глумцу Танасију Узуновићу у тексту Маријане Терзин Стојчић „Сер Лоренс српског глумишта“. Узуновић је дебитовао у филму „Кораци кроз маглу“ (1967) Жоржа Скригина. Уследила је „Операција Београд“ (1968) Жике Митровића. Каријеру су му обележиле улоге у ратним епопејама, и то махом у униформи непријатеља, почев од „Девојке са Космаја“ (1972) Драгована Јовановића. „Глумачки није презао ни од каквих изазова. Наизглед строг, старог кова, послу се увек предавао без задршке и храбро“, истиче Маријана Терзин Стојчић.
Иста ауторка у тексту „Ово мало балканске душе“ исписује In memoriam глумцу Давору Јањићу, који је дебитовао још као гимназијалац у филму „Ово мало душе“ (1987) Адемира Кеновића. За улогу у филму „Живот са стрицем“ (1988) Крсте Папића награђен је на фестивалу Монтреалу. Током рата у Босни за пријатеље је био „добри дух Сарајева”. Напустио га је „да би сачувао и себе и своја сећања“, отишао у Лондон, а потом у Словенију где је играо у „Аутсајдеру“ (1997) Андреја Кошака, што му је донело главну награду на фестивалу у Каиру. Наставио је да снима у региону. Ове године гледали смо га у српском филму „Олуја“ (2023) Милоша Радуновића.
Шок коридор се овог месеца бави филмовима о враџбинама. „У свету филма враџбине постоје од самог почетка кинематографије, а једно од првих остварења с том тематиком била је „Прича о вампиру“ (1920), у којој је редитељ Роберт Вине женском лику из наслова дао магијске способности помоћу којих може да опчини неког да изврши убиство“, пише Ненад Беквалац. Следе преглед и оцене филмова са том темом све до данашњих дана.
О недавно преминулом америчком глумцу Мајклу Лернеру пише Маријана Терзин Стојчић, оцењујући да је био „свестрани карактерни глумац, а специјалност су му били ликови чија вишеслојност додатно продубљује тешке драме“. За улогу шефа студија Џека Липника у филму „Бартон Финк“ (1991) браће Коен, Лернер је номинован за Оскара за најбољу споредну мушку улогу.
Часопис „Кинотека“ објављује и илустрације и богат избор фотографија. Међу њима је фотографија глумице Изабеле Роселини која је недавно у Београду примила Златни печат Југословенске кинотеке.