Ново издање часописа „Кинотека“ отвара текст о филмском критичару и сценаристи Бранку Вучићевићу, а следе прилози о сценаристкињи Фриди Филиповић, редитељу Сергеју Параџанову, феномену филма „Пејзажи у магли“ Јована Јовановића, значају редитеља Јована Живановића.
Ту су текстви о холивудском глумцу српског порекла Бреду Декстеру, комедијама Александера Пејна, креативном раду монтажера Волтера Марча, интервју с редитељем Марком Ђорђевићем, текст о третману гастарбајтера на филму, приказ књиге „Драги Пјер Паоло“ Даче Мараини и друге рубрике.
Поводом 90 година од рођења Бранка Вучићевића, једног од наших најутицајнијих филмских критичара и сценариста, Јован Марковић пише да његову личност и дело доживљава „у светлу тешко достижног коегзистирања између опречности и хармоније, знања и интуиције“, да су се у његовим критикама и есејима „непрестано прожимале лакоћа, непретенциозност и тежња ка слободној структури са блесцима дубоких и општих увида у природу филмске уметности“, а да позиција Вучићевића као сценаристе и асистента редитеља није класична, пре се може схватити „као нека врста гуруа, спиритус мовенса или доброг духа југословенског новог таласа, конкретно његове авангардније струје“.
Рубрика Фокус скреће пажњу на донекле заборављену фигуру српског и југословенског филма, сценаристкињу и књижевницу Фриду Филиповић рођену 1913. у Сарајеву у јеврејској породици Грајф. У прозу и сценарија – „Потражи Ванду Кос“ (1957), „Горке траве“ (1966) и други, унела је своје животно и историјско искуство, а њене приче „представљају, истовремено, успеле производе одабраног жанра и феминистичко-класног ангажмана“, пише Станислава Бараћ и подсећа да је ова вишеструко талентована ауторка била и преводилац теоријских, филозофских текстова, предавач сценаристике у „Авала филму“, новинар и уредник.
Текст Ане Марије Роси „Јерменски иконостас“ о Сергеју Параџанову, редитељу ремек дела „Сенке заборављених предака“ (1965) које му је „донело светску славу и титулу уметника који је раскрстио са социјалистичким реализмом“. Рођен пре сто година, јануара 1924. у Тбилисију, у тадашњем Совјетском Савезу, а преминуо 1990. у Јеревану, у својој земљи је био затваран у време Стаљина, Брежњева и Андропова, на слободи је живео под сталним надзором, сматран за непослушника, ексцентрика, мистика, а после смтри уважаван, пише ауторка, наводећи и детаље из приватног живота, изјаве Параџанова, његових савременика, светских и овдашњих филмских критичара.
Редитељ и сценариста Марко Ђорђевић је у програм Мој избор уврстио познате филмове светских великана уз које се, како каже, осећа узбуђено и живо, који у њему буде емотивну реакцију пре него што стигне да их рационално вреднује. У интервјуу за „Кинотеку“ изјавио је да је његова листа у славу биоскопа и колективног гледања филма, а говорио је и о свом новом филму „За данас толико“, чија ће премијера бити на предстојећем Фесту.
Рубрика Рефлексије доноси текст „Мали човек испод црте – комедије Александера Пејна“. Подсећајући на историјат горко-слатке комедије (Били Вајлдер, Вуди Ален…), Никола Јовић пише да је у време ренесансе драмедије смештена и најновија „мала“ празнична Пејнова комедија „Остављени“ (2023), у којој се „преплићу сензибилитети класичног и Холивуда седамдесетих, не само због приче која је на пола пута између цинизма и комедије, већ и у погледу филмске форме“, као и да све Пејнове филмове повезују „мали људи“ неостварених амбиција и комичност борбе с ветрењачама система или животних околности.
Поводом 40 година од премијере филма „Пејзажи у магли“ Јована Јовановића, првог југословенског филма о наркоманији, и то међу младима из добростојећег слоја, Владан Максимовић констатује да та „моралистичка драма дигресивног, анегдотског наратива“ није добила нарочиту пажњу на Фесту ’84. и наишла је на различите цензуре, као још један превиђен филм у изузетној и „турбулентној каријери аутора посебног филмског језика који је, упркос недаћама, изборио место једног од најзначајнијих и најконтроверзнијих редитеља црног таласа“.
У рубрици Из личног угла Богдан Златић анализира опус и светоназор Јована Живановића, који је „сто година од када се родио, остао најмање познати српски режисер с највише познатих филмова“. Посебну пажњу посвећује филму „Узрок смрти не помињати“ (1968), за који тврди да „није ни православан, ни мистичан, нити припада тзв. црном таласу“, већ да је у оно време бојкотован и био чак повод за обрачун са српском културом зато што је указивао на „страву некажњеног злочина“ тематизујући погром српског народа у току Другог светског рата.
Уз циклус филмова о људима с наших простора на „привременом“ раду у иностранству објављен је текст Радише Цветковића „Балкан експрес или како гастарбајтери гостују у (пост)југословенској кинематографији“. Аутор наводи да је у периоду најмасовнијих радничких миграција из Југославије (1966-1978) снимљено тридесетак филмова на ту тему, а до данас још неколико десетина филмова, па и серија у којима су неки од ликова „Југовићи-гастоси” и оцењује да су се током промена друштвене стварности мењале и филмске перспективе у односу на ту социјалну групу.
У тексту под насловом „Величанствени Бред Декстер, Тито и Гаврило Принцип“ Момо Цвијовић открива аферу насталу након што је холивудски глумац српског порекла, један од главних јунака „Седморице величанствених“ (1960), био на пријему код председника СФРЈ Јосипа Броза 1974. године и изразио намеру да продуцира филм о Гаврилу Принципу. У то време редитељ Вељко Булајић је спремао „Сарајевски атентат“. Уследила је преписка филмаџија и разних функционера, уз оптужбе да Декстер „припада најмутнијим слојевима Холивуда“.
Књига „Драги Пјер Паоло“ Даче Мараини садржи низ отворених писама италијанске књижевнице упућених блиском пријатељу Пазолинију, који одавно није с њом. Како пише Радмила Станковић, ту је сабран живот између личних и јавних сусрета, доживљаја на путовањима, тренутака посвећених литератури и филму. Ту је кроки друге половине 20. века с бројним актерима који су уткани уз Пазолинија, Дачу и њеног супруга, славног писца Алберта Моравију.
Поводом нове дигиталне рестаурације у оквиру пројекта А1 Кинотека, часопис преноси критику филма „Дервиш и смрт“ (1974) Здравка Велимировића из пера Милутина Чолића („Политика“), који је оценио да је то филм „дубоке мисли, виталне и актуелне садржине, префињеног укуса, слободног опредељења и изражавања, изузетног кинестетичког значаја“.
Култни филм „Прислушкивање“ (1974) Френсиса Форда Кополе снимљен је пре тачно пола века, а Игор Тохољ у „Огледу о креативном монтажном поступку“ истиче да је „за комплексну и инвентивну монтажну структуру овог филма задужен један од најзначајнијих монтажера Холивуда Волтер Марч“, награђиван од стране Британске и Америчке филмске академије за монтажу слике и микс звука, те детаљно анализира његове поступке кроз поглавља паралелна монтажа, згуснуте секвенце, асоцијативна монтажа…
У рубрици Трагови на филму Бојан Ковачевић пише о британској позоришној и филмској глумици Глинис Џонс, хероини епохе класичног холивудског филма, која је почетком јануара пеминула у Лос Анђелесу у сто првој години.