Zа svoje 18. izdаnje Festivаl nitrаtnog filmа je okupio rekordаn broj učesnikа, čаk 35 evropskih, аmeričkih i аzijskih аrhivа iz čijih će fondovа, uključujući bogаti fond Jugoslovenske kinoteke, od 6. do 15. junа biti prikаzаno 110 vrednih stаrih ostvаrenjа sedme umetnosti. O progrаmu i znаčаju ove specijаlizovаne mаnifestаcije rаzgovаrаli smo sа uprаvnikom Arhivа Jugoslovenske kinoteke Aleksаndrom Sаšom Erdeljаnovićem.
– Festival nitratnog filma je stigao do punoletstva. Kako je teklo to „odrastanje“, u kojem ste učestvovali od samog početka i kako ocenjujete njegov današnji nivo?
Festival nitratnog filma je započeo „svoj život“ u veoma nezgodno vreme početkom 1999 godine. Te prve godine prikazivali smo samo zapaljive filmove koji se čuvaju u Arhivu Jugoslovenske kinoteke. Prvih nekoliko godina „odrastanje“ je bilo teško jer je i u samoj kući vladalo podozrenje oko održivosti ovakvog festivala i zbog problema sa troškovima za prevođenje filmova i izvođenje žive muzike na projekcijama. Sve je, međutim, pošlo nabolje kada sam 2003. godine u Austrijskom filmskom arhivu pronašao „Karađorđa“ i ostale najstarije srpske igrane i dokumentarne filmove koje su proizveli naši prvi producenti Svetozar Botorić i Đoka Bogdanović. Od tada je i država shvatila značaj i obim ovog festivala i mnogo ozbiljnije počela da ga potpomaže, krenuli su dolasci gostiju iz inostranstva i prikazivanja restaurisanih remek dela iz najpoznatijih svetskih i evropskih arhiva vezanih za period Nitratnog filma (1896-1953).
Posle 18 godina, mi smo visoko rangirani među festivalima arhivskog filma, o čemu najbolje govori podatak da će ove godine u 10 dana (6-15 jun) biti prikazano 110 filmova iz 35 evropskih, američkih i azijskih arhiva, a prošlogodišnji rekord, za koji smo smatrali da je neoboriv, podrazumevao je učešće 27 arhiva.
– Šta publika može da očekuje ove godine, u smislu koncepta festivala?
Prvih 16 godina koncept festivala je bio vezan isključivo za prikazivanje filmova iz Nitratnog razdoblja. Naravno, „pravi nitrati“ su bili isključivo iz našeg arhiva, a iz drugih kinoteka smo dobijali mahom nove restaurisane kopije klasičnih filmova iz tog perioda. Prikazivanje zapaljivih filmova je inače zbog problema iz prošlosti, kada su mnogi bioskopi izgoreli i izginulo puno ljudi, zabranjeni u više zemalja, tako da je jedan broj naših gostiju po prvi put imao šansu da zapaljivi film vidi na javnoj projekciji upravo u našem bioskopu, Muzeju Jugoslovenske kinoteke.
Od prošle godine, po ugledu na verovatno najznačajniji festival arhivskog filma – Il Cinema Ritrovato (Povratak filmu) u Bolonji, odlučili smo da donekle izmenimo koncept i damo šansu remek delima koja su snimljena i posle 1953. godine, nastala tokom šeste, sedme decenije prošlog veka. Time smo privukli i neku novu mlađu publiku, koja se još uvek teško odlučuje na gledanje nemih filmova, ali i dobili u kvalitetu filmova i bogatstvu programa koji prezentujemo.
– Koja ostvarenja Vi lično izdvajate iz programa?
Ove godine imamo blizu 40 programa, što znači i četiri projekcije dnevno u obe naše sale, u staroj – Muzeju Jugoslovenske kinoteke u Kosovskoj ulici i novoj – Upravnoj zgradi Jugoslovenske kinoteke u Uzun Mirkovoj ulici. Jako je teško odlučiti se između tolikog broja fascinantnih filmova koje ćemo prikazati, ali ću spomenuti one koji otvaraju i zatvaraju festival, velike spektakle kao što su dvodelni Jelena-Pad Troje (1924) Manfreda Noe i Kazanova (1927) Aleksandra Volkova. Istakao bih takođe ozvučenu verziju legendarne Ejzenštajnove Oklopnjače Potemkin (1930), monumentalnu dramu po delu Emila Zole Novac (1928) u reziji Marsela Lerbijea, decenijama zabranjeni Jedan Skandal (1966) rediteljskog dvojca Alov-Naumov, po noveli Dostojevskog, sjajnu mađjarsku komediju Liliomfi (1954) Karolja Maka, jedinstveni program austrijskih ranih erotskih i porno filmova, koji će biti prikazivani posle ponoći, jedini sačuvani deo kultnog samurajskog filma Neoprostivo (1926) Daisukea Ita, proglašenog za najbolje japansko ostvarenje svih vremena i mnoge, mnoge druge.
Navešću imena samo nekih od velikih reditelja dela koja ćemo gledati ove godine: Tod Brauning, Alf Sjeberg, Tomu Ušida, František Vlačil, Mario Soldati, Aleksej Granovski, Rangel Valčanov, Leo Mitler, Alber Kapelani, A.V. Sandberg, Oktavijan Miletić, Mario Bonar…
Najzad, spomenuo bih i dva programa koja dolaze iz našeg arhiva, sa zapaljivih kopija. U prvom ćemo prikazati dva ostvarenja poznatog češko-američkog dokumentariste Aleksandra Hakenšmida Bezrazložna šetnja (1930) i Zaboravljeno selo, u korežiji sa Herbertom Klajnom (1941), a u drugom veliki program animiranih klasika iz Amerike, Rusije, Nemačke, Češke i Rumunije, koje čuva naš Zapaljivi arhiv. Dodao bih i dve restauracije koje su upravo završene u Digitalnom odeljenju Arhiva Jugoslovenske kinoteke i imaće prezentaciju na ovogodišnjem festivalu. Reč je o filmovima iz perioda SFRJ – slovenačkom Srećno kekec (1963) Jože Galea i makedonskom Ukleti smo Irina (1973) Koleta Angelovskog.
– Šta sadrži već tradicionalni deo festivala posvećen filmskoj prošlosti sa ovih prostora?
Kao i svake od poslednjih godina, potrudili smo se da pronađemo i prikažemo rana ostvarenja vezana za prostore Srbije, bivše Jugoslavije i Balkana. U tome su nam ove godine značajnu pomoć dale Kinoteka Bolonje i Aj (Eye) institut iz Amsterdama. Iz Bolonje stižu četiri tek otkrivena filma vezana za Crnu Goru, Balkanske ratove i okupaciju Rijeke od strane italijanskih trupa, snimljena u periodu 1910-1918. S druge strane, od Kinoteke iz Amsterdama dobili smo niz od sedam putopisnih „Pate revija“ iz razdoblja 1926-1927, kada su njihovi snimatelji obišli tadašnju Kraljevinu Jugoslaviju i napravili serijal prekrasnih filmskih vinjeta u živopisnom „Pate koloru“, vezanih za naše ljude, tradiciju i običaje.
Istakao bih takođe i zajednički projekat Festivala kratkog metra, Jugoslovenske kinoteke i Avala Film Way-a, vezan za izradu prve kolekcije srpskih animiranih filmova u periodu 1925-1928. Na ovom DVD izdanju se nalazi 18 ostvarenja, a za program filmova koje je dao i pripremio naš Arhiv najzaslužniji su Rastko Ćirić i Nenad Popović.
– Kakvi će biti prateći programi?
Uz već spomenutu promociju i projekciju DVD-a „Srpski animirani film 1“, velika nam je čast što će se na našem festivalu predstaviti knjiga tek izdana u Zagrebu „Leksikon jugoslovenskog filma“, čiji je autor istaknuti filmski kritičar Nenad Polimac, dugogodišnji gost i prijatelj naše manifestacije. Naravno, potrudićemo se za još neka iznenađenja tokom festivala.
– Ko su gosti 18. Festivala nitratnog filma?
Iako nam je budžet ove godine za skoro četvrtinu niži od prošlogodišnjeg, osim do sada najbogatijeg festivala, kako po obimu programa tako i po broju filmova , rekord smo srušili i sa brojem od 32 gosta iz 18 zemalja. Među njima je 11 direktora kinoteka i upravnika arhiva, filmskih arhivista i stručnjaka, istoričara filma i filmskih novinara. Ovo je prava prilka da se na jednom mestu razmene iskustva, dogovore budući projekti i povežu ljudi čiji je jedini cilj sačuvati filmsku baštinu za budućnost i prikazati je nekim novim gledaocima.
– Kako uspevate u materijalnom i organizacionom smislu da okupite toliko inostranih kinoteka i arhiva?
Neverovatno je kako sa ovako ograničenim materijalnim resursima i malim brojem od petnaestak ljudi, koji rade na organizaciji festivala, pripremi kataloga, uvozu i izvozu filmova, pripremi filmova za projekciju, za prevodioce i muzičare, uspevamo sve ove godine ne samo da održimo festival već i da ga bitno poboljšavamo. Tajna uspeha je pre svega u kontaktu sa bitnim ljudima iz „kinotečkog sveta“, kao i u ogromnom ugledu koji uživa Jugoslovenska kinoteka, decenijama jedan od najznačajnijih i najvećih svetskih filmskih arhiva.
– U čemu je kulturološki značaj ovako specijalizovane manifestacije?
Značaj našeg festivala je mnogostruk. Pre svega, cilj nam je da prikažemo remek dela svetske kinematografije novim generacijama, kao i neke stare i zaboravljene filmove koji su danas dočekali svoje novo kritičko preispitavanje i iščitavanje. Pored ove edukativne uloge, koja je namenjena kako najširem sloju gledalaca tako i pre svega mladima koji će se profesionalno baviti filmom i njegovom istorijom, cilj nam je da skrenemo pažnju na hitnu potrebu spasavanja starih filmskih materijala (kako digitalnom restauracijom, tako i klasičnim analognim kopiranjem na filmsku traku).
Kao podatak koji će ovo potkrepiti, navešću da se smatra da je danas iz pionirskog perioda kinematografije (1896-1914) u svetu sačuvano manje od 10 posto snimljenih filmova. Ako je za utehu, zahvaljujući svemu što smo pronašli u proteklih 15 godina, kako u drugim arhivima tako i kod nas, Srbija se nalazi na pozitivnom vrhu sa oko 65 procenata sačuvanog domaćeg filmskog fonda.
– Da li ste proteklih godina bili zadovoljni odzivom takozvane obične publike?
Jedan od uslovno rečeno problema festivala bio je svih ovih godina i relativno mali odziv publike. Na to su uticala mnoga dešavanja u prethodnih četvrt veka, od zatvaranja bioskopa, ulične ali i televizijske piraterijere, lošeg bioskopskog i televizijskog programa koji je nametao komercijalne filmove i apslolutnu prevlast američke kinematografije, koja jeste najbolja ali ne i jedina značajna u svetu filma. Poslednjih godina smo puno radili na reklami i promociji festivala i dobili neke nove gledaoce, pre svega studente sa umetničkih fakulteta, no to je tek početak. Na nama je da i dalje aktivno radimo na većoj vidljivosti našeg festivala, da razbijamo animozitet prema remek delima nemog razdoblja, da širimo filmsku kulturu u svim slojevima…
– Na kraju, šta je po Vašem mišljenju neophodno za dalji život i razvoj Festivala nitratnog filma?
Smatram da naš festival pre svega počiva na ljudima i njihovom entuzijazmu, jer dok je njih, biće i festivala. Svakako, očekujem još veću pomoć našeg Ministarstva kulture (koje nas već godinama podržava) u svakom smislu, kao i dalje širenje i poboljšavanje naših kontakata kako sa kinotekama bivše Jugoslavije tako i sa svim vodećim svetskim arhivima. Dobre lične i profesionalne veze, razmena programa i ideja, naše aktivno učestvovanje na festivalima slične vrste, samo mogu doprineti nastavku života festivala Zapaljivog filma, događaja kojim se svake godine toliko ponosimo.