Десети број часописа “Кинотека” подсећа на опус некадашње европске звезде нашег порекла Светислава Петровића, као и пионира руског филма Евгенија Бауера, опрашта се од великана српског и југословенског глумишта Љубише Самарџића, доноси интервју са јапанским композитором, оскаровцем Рјуичијем Сакамотом, као и низ текстова из историје домаћег и светског филма.
У тексту “Принцеза корала” директор Кинотеке Југослав Пантелић скреће пажњу на једну од највећих глумачких звезда нашег порекла Светислава Ивана Петровића, који је деценијама био неоправдано гурнут у заборав.
Светислав Петровић (1894, Будимпешта – 1962, Минхен) током 40 година каријере остварио је више од стотину улога, снимао је у Аустрији, Мађарској, Немачкој, Чехословачкој, Француској, Краљевини Југославији… Једна од његових многих изузетних улога је и лик Марка Вуковића у филму Принцеза корала (Die Korallenprinzessin), у режији Виктора Јансона, који је снимљен 1937. у копродукцији Немачке и Краљевине Југославије.
“Поводом 55 година од смрти Светислава Петровића, у овом броју Кинотеке пажњу посвећујемо филму који вероватно никада не би настао без глумчевог пожртвованог ангажовања. Улога у тој копродукцији најбољи је доказ Петровићевог талента и харизме, који су после немог периода красили и прву деценију звучног филма”, истиче Пантелић.
Интервју Сандре Перовић са оскаровцем Рјуичијем Сакамотом, упознаје читаоце са једним од највећих светских композитора музике за филмове, који је на 74. Венецијанском фестивалу представио документарни филм о свом животу, каријери, али и антинуклеарном активизму – Рјуичи Сакамото: кода (Ryuichi Sakamoto: Coda, 2017), у режији Стивена Номуре Шибла.
Јапански композитор с њујоршком адресом Сакамото је већ четири деценије и писац, и пијаниста, и глумац и активиста. Радио је музику за антологијске филмове Соларис, Срећан Божић, господине Лоренс, Последњи кинески цар (за који је награђен Оскаром), Чај у Сахари, Мали Буда, Служавкина прича, Црна киша. У овом интервјуу говорио је о настанку документарца, о томе како је постао антинуклеарни заговорник и активиста, о преласку са техно-поп и хаус музике на компоновање оригиналне музике за филм, својим инспирацијама, сарадњи са Нагисом Ошимом, омиљеним редитељма, новом албуму…
Поводом октобарског циклусa Великани светског филма – Микеланђело Антониони часопис објављује текст некадашњег управника Музеја кинотеке Динка Туцаковића, под насловом “Мистерија Антониони”.
“Грађанин Фераре и света, Антониони поседује уметнички опус који се протегао на преко пола века. У време неореализма кад се камера окретала животу у прашини, усмерио ју је према облацима тражећи одсјаје људске душе. Као Мунк криком је обзнанио своју различитост у свету уметности. Тај крик (Крик, Il grido, 1957) био је дискретан и елегантан”, оценио је Туцаковић.
Од великог глумца, редитеља и продуцента Љубише Самарџића, који је преминуо прошлог месеца, “Кинотека” се опрашта у тексту о његовом животу и богатом опусу “До гледања, господине Смоки” Маријане Терзин Стојчић.
Рубрика Трагови на филму, из пера Димитрија Војнова, доноси текстове о недавно преминулим: редитељу Урошу Стојановићу, сценаристи Александру Баришићу и књижевнику, историчару и сценаристи Славку Голдштајну, док текст о глумици Нади Ђуревској потписује Елма Татарагић.
Из рукописа књиге филмског теоретичара Срђана Вучинића “Портрети: 24 сличице у секунди”, којa ће ускоро бити објављена у издању Филмског центра Србије, преносимо есеј “Живојин Павловић – о распадљивости и светлости”.
Програм Нема среда прати текст Александра Саше Ердељановића “Евгениј Бауер – Први аутор руског филма”. Евгениј Бауер (1865–1917), ”руски Грифит”, био је изопштен из совјетских филмских уџбеника, а поново је откривен крајем 80-их на фестивалу немог филма у Порденонеу. Режирао је око 80 филмова, од којих је тек 20-ак сачувано. Обликован у театру, унео је многе новине у дореволуционарну кинематографију, окренуту традиционалним темама из руске прошлости и упутио је ка новим, дотле непознатим и неоткривеним идејним, визуелним и естетским решењима, истиче Ердељановић..
Часопис у овом броју објављује наставак текста Божидара Марјановића “Српски документарни филм”. Аутор указује да је највећи део филмског фонда из ране историје српског филма сачуван, али да за комплетирање колекције недостају филмови продуцената браће Савић и браће Цветковић. Марјановић даје детаљан преглед њихове продукције, из које су се повукли уочи Првог светског рата, а такође преглед рада других продуцената пре и током Великог рата, у којем су страдали Светозар Боторић и Ђока Богдановић, те закључује да се тиме завршава пионирско доба српског документарног филма.
Ту су други део фељтона “Ноар и неоноар” ауторке Ксеније Зеленовић и други део студије “Југословенски социјализам на филму” Исидоре Илић и Бошка Пространа.
О Тобу Хуперу (Tobe Hooper), редитељу култног хорора Тексашки масакр моторном тестером (The Texas Chain Saw Massacre, 1974) пише Ненад Беквалац у рубрици Шок коридор представља.
Рубрика Са полица Библиотеке овога пута доноси приказ књиге Петра Волка “20. век српског филма”, док је у рубрици Критика из прошлости прештампана “Полемика о екранизацији Поп Ћире и поп Спире” из Књижевних новина. О нашем првом филму у боји, у режији Соје Јовановић, у јесен 1957. године писали су Душан Стојановић, Слободан Селенић и Жика Богдановић. Са њиховим ставовима сада се на страницама “Кинотеке” може упознати нова генерација гледалаца и читалаца.