Уручењем Златних печата и Плакета Југословенске кинотеке, као и отварањем 23. Фестивала нитратног филма обележен је Дан Кинотеке – 6. јун, на свечаности у сали „Макавејев“ у присуству званица из света филма и чланова  колектива ове значајне установе културе.

 

Златни печат, највише признање Југословенске кинотеке, примили су редитељ Слободан Шијан, директор фотографије Милорад Јакшић Фанђо и некадашњи дугогодишњи директор Кинотеке Радослав Зеленовић. Плакете су добили новинарка Миона Ковачевић, градски секретар за културу Иван Карл, уредник филмског програма Културног центра Ниш Дејан Дабић и кино-оператер Кинотеке Петар Дуровић.

Признања им је уручио директор Кинотеке Југослав Пантелић, који је истакао да су пре тачно 125 година - 6. јуна 1896. у Београду први пут представљене покретне слике браће Лимијер, а то је била и прва филмска пројекција на Балкану.

„Од оснивања Југословенске кинотеке давне 1949. године трудимо се да сазнамо, откријемо и обогатимо свој Архив материјалима који датирају и из тог времена. Дан Кинотеке 6. јун је и дан када се одужујемо онима који су задужили српски, југословенски, али и светски филм“, изјавио је Пантелић, подсетивши да је пре годину дана „у специјалним условима Дан Кинотеке прослављен на на онлајн начин, једини који је тада био могућ“.

„Тада смо приказали гледаоцима широм света дигитално рестурирани филм „Посебан третман“ Горана Паскаљевића који, нажалост, више није са нама. Са нама нису ни наш Симке (композитор Зоран Симјановић), ни наш некадашњи директор Жика Богдановић. Са нама више није много оних који су свој таленат, труд, знање, умеће уткали у оно што данас са поносом називамо историја покретних слика“, рекао је Пантелић.

На његов предлог присутни су дугим аплаузом одали почаст филмским уметницима и посленицима који су преминули између два Дана Кинотеке.

Пантелић се осврнуо и на успехе у том периоду. „Награда Националне секције Међународног удружења музеја (ICOM) Југословенској кинотеци за најбољи музеј за 2020. годину вредно је признање за све оно што смо успели да урадимо у специфичним и тешким условима. То нам је подстрек да наставимо даље и да знамо да смо на правом путу“, истакао је Пантелић, а затим уручио Златне печате и Плакете овогодишњим лауреатима.

Слободан Шијан је, захваљујући се, рекао да је у Кинотеци одрастао, да је у њој учио о филму.

„Ова награда ми пуно значи. Наравно, у сенци ових несрећних догађаја где смо изгубили пуно добрих и драгих пријатеља. Али ето, ту смо још неки од нас, па идемо даље. Срећан сам што награду примам заједно са Ралетом Зеленовићем који нас је задужио овим дивним здањем и са Фанђом, на чијој црно-белој фотографији сам се такође школовао, нарочито оној коју је радио за Живојина Павловића у „Буђењу пацова“ и „Кад будем мртав и бео“. То су биле антологијске ствари“, рекао је Шијан.

Милорад Јакшић Фанђо је изјавио да је Златни печат Југословенске кинотеке највиша награда коју он може да добије, јер није за један филм или један догађај него за трајање, за дугогодишњи успешан рад и присуство у српском и југословенском филму.

Како је додао, Шијанови и неки филмови које је он снимао, а стари су по 30, па и 60 година, још увек су актуелни и често се врте на телевизијама.

Напомињући да је редитељ Душан Макавејев добио још већу награду, јер је свечана сала Кинотеке названа по њему, Фанђо је рекао да је за ствараоце из његове генерације једина права филмска школа био Музеј кинотеке у Косовској улици, те предложио да се тамо одвоји неки кутак и да се назове „Фанђово ћоше“.

Указао је и да су филмски сниматељи били прилично занемарени и захвалио Маји Медић која је недавно о њима приредила књигу, без које би се, како је нагласио, заборавило да је било толико значајних сниматеља, нарочито у данашње време када свако може да снима мобилним телефоном и тај снимак назове филмом.

Радослав Зеленовић је приметио да 125 година у историјским размерама није много, али да је протеклих 125 година са филмом променило свет и да су покретне слике омогућиле да се цивилизација огледа у њима.

„Свака је цивилизација имала свој језик, а покретне слике су језик наше цивилизације“, оценио је Зеленовић, додајући да „свако од нас машта да једног дана ради у Кинотеци“, у коју је он дошао 1992. године.

„Године 1995. основали смо награду Златни печат Југословенске кинотеке. Не знам да ли ћу претерати, али – из беса. Били смо закључани са свих страна. Нико нам није отварао врата. Одлучили смо да направимо награду и да у називу обавезно буде Кинотека. Почели смо да јуримо пријатеље. Они други су били многобројнији и не би дошли. Ђузепе де Сантис је био први који је дошао, па Бачо, па Лив Улман, па Менцл, Ангелопулос, и тако њих 35 до сада, уз наравно наше Милену, Бату, Смокија, Горана Марковића и целу прашку школу...“, навео је Зеленовић.

„Пре неки дан ми је новинарка рекла: У добром сте друштву. Па знам, сам сам правио друштво! И вечерас сам у добром друштву, са Шијаном и Фанђом“, истакао је Зеленовић.

„Има људи у сали који су са нама прошли сву голготу звану нова зграда и нови депо и Центар за дигитализацију и реконструкција овог и реконструкција оног. Од мојих 50 година рада само једна особа ме је пратила пуних 45 година и пошто ње више нема, ову награду посвећујем њој“, рекао је видно потресени Радослав Зеленовић, чија је супруга Весна преминула прошлог лета.

Добитница Плакете Југословенске кинотеке Миона Ковачевић је кратко захвалила, честитала Кинотеци рођендан и поручила да ће се трудити да оправда ово велико признање.

Иван Карл је поменуо да је свој допринос започео још као основац, када је донео неке плакате у читаоницу Кинотеке.

„Прва особа коју сам ту упознао била је Маријана Цукућан, па онда Бора Станојевић и његова Драгана, Саша Ердељановић, Рале Зеленовић, Марјан Вујовић, Динко Туцаковић, Југослав. И ево сад захваљујући овој награди и ја сам постао по мало кинотечанин“, изјавио је Карл.

Дејан Дабић је рекао да више од 25 година сарађује са Кинотеком и присетио се људи са којима је доста сарађивао, а којих више нема.

„Највише сам сарађивао са некадашњим управником Музеја кинотеке Динком Туцаковићем, управником Архива Стевом Јовичичем, затим Миром Мејков и Миодрагом Цакићем, са којима сам уговарао филмове. И они су заслужни што је Кинотека оно што јесте“, нагласио је Дабић.

Петар Дуровић је изјавио да га је у Кинотеку примио Александар Ердељановић, његов шеф, али и школски друг.

„Ја сам у Кинотеку дошао преко везе. Остали су дошли преко конкурса, наравно. Шеф ми је често говорио да сам нерадник, али неким чудним обртом судбине, као у добром трилеру, од вечерас сам човек са Плакетом“, приметио је уз осмех Дуровић, поздрављен, као и сви лауреати великим аплаузом.

Након церемоније уручења награда, отворен је 23. Фестивал нитратног филма.

Уметнички директор и селектор Александар Саша Ердељановић поздравио је госте Фестивала, међу којима су представници кинотека и филмских архива из Северне Македоније, Републике Српске, Словеније, Бугарске, Мађарске, а наредних дана очекују се и колеге из Хрватске, Каталоније, Русије, Црне Горе.

„Овај Фестивал нас подсећа на славне дане филма. Оно што је његов главни задатак и моја интенција јесте да видимо добре филмове. Да видимо филмове који се проналазе последњих година, а били су изгубљени деценијама и да видимо филмове који су дигитално рестаурисани, а гледали смо их некада давно или их никада нисмо видели. Ове године биће их 36 из 26 архива и сродних установа, из 17 националних кинематографија“, најавио је Ердељановић.

Поред филма одабраног за отварање – америчке авантуре „Моран са брода Лејди Лети“ (1922), са славним Рудолфом Валентином, скренуо је пажњу на француски филм „Јадници“ (1934) и египатски „Саладин“ (1963), а посебно на програм филмова који су последњих година пронађени и идентификовани у Архиву Кинотеке.

На самом почетку Фестивала приказан је један од њих – кратки документарни филм „Први Вуков сабор у Тршићу“ из 1933. године.

Фестивал нитратног филма трајаће до 15. јуна.

Фото: Југословенска кинотека / Горан Срданов/Nova.rs