Овогодишњи добитници Златног печата Југословенске кинотеке – глумица Вера Чукић и директор фотографије Предраг Пега Поповић примиће награде за изузетан допринос филмској уметности на свечаности поводом Дана Кинотеке – 6. јуна у сали „Макавејев“, у којој ће затим званично почети и 24. Фестивал нитратног филма.

 

„На Дан Кинотеке 6. јуна, што је датум прве филмске пројекције у Београду, Србији и на Балкану, по традицији  додељујемо наше највише признање заслужним филмским уметницима“, изјавио је управник Музеја кинотеке Марјан Вујовић на конференцији за новинаре 3. јуна.

Вујовић је истакао да су приређене и ретроспективе филмова истакнуте глумице Вере Чукић и директора фотографије и некадашњег декана ФДУ Пеге Поповића, које ће би приказане од 7. до 17. јуна у Музеју кинотеке у Косовској улици. Како је додао, избор је направила Кинотека, али су и сами лауреати предложили неке њима посебно значајне филмове.

Фестивал „Нитрат 24“, од 6. до 16. јуна, у сали „Макавејев“ нуди 48 филмова из 31 кинотеке и сродних институција, најавио је уметнички директор и селектор фестивала Александар Саша Ердељановић.

„Имамо филмове из практично целог света – Европе, Азије и Америке, из највећих архива. Ми смо и у време пандемије одлучили да се не предамо. Међутим, претходна два издања ипак су била ковид фестивали. Ове године се враћамо на путеве старе славе. Приказаћемо неке од најбољих филмова који су пронађени последњих година, неки су извучени из заборава, некима су направљене нове дигиталне копије, неки су деценијама били забрањени“, изјавио је Ердељановић.

Према његовим речима, овогодишњи фестивал је за нијансу другачији од ранијих по изузетној разноврсности жанрова, јер су осим цртаних филмова и вестерна, заступљени сви други филмски жанрови.

„Фестивал ће отворити и затворити два велика спектакла у најбољем смислу те речи, не само по дужини, а оба трају по три сата, него и по квалитету“, истакао је Ердељановић.

Први од њих је италијански филм „Последњи дани Помпеје“ (1926) Карминеа Галонеа и Амлета Палермија, један од највећих западноевропских спектакл филмова из доба пред крај немог филма, који је урађен у предивном Пате колору. Овај филм показује кроз једну делимично романтичну, а делимично сурову причу о робовласништву и о историји хришћанства, оне дане који су изменили животе људи када је Везув експлодирао и када су Помпеја и Херкуланум прекривени лавом.

Други је француски филм „Михаил Строгов“, такође из 1926. године, екранизација дела Жила Верна „Михаил Строгов или царев гласник“. Радња се дешава у Русији за време царице Катарине Велике и прати борбу против Татара. Тај изузетни спектакл је режирао руски редитељ у емиграцији Виктор Тоуржански. Главну улогу је играо Иван Можухин, највећа звезда руске царске кинематографије, а 20-их година и највећа звезда француског филма.

Из богатог програма Ердељановић је издвојио и неке нама мање познате филмове. Међу њима су „Лав из Естреле“ (1947), вероватно најбоља португалска комедија свих времена и један од најгледанијих филмова у тој земљи, а бави се ривалством између два највећа фудбалска клуба Портоа и Спортинга, затим изузетан чешки филм „Дама у белом“ (1965) Збигнејва Подскалског, који је на нивоу најбољих филмова тих година које су радили Милош Форман, Вера Хитилова, Јиржи Менцл и остали славни чешки аутори.

Ту су и „Бела Дона“ (1923), први амерички филм велике европске звезде Поле Негри, који је отворио пут њеној америчкој каријери, као и један од првих редитељских подухвата Ернста Лубича, предивна средњеметражна комедија „Мејер из Берлина“ (1918), затим енглески филм „Луда ноћ“ (1948) Марија Зампија, такође средњеметражни, који је у време премијере био готово невидљив, али га данас неки од водећих светских критичара сматрају једним од најстрашнијих, најјезовитијих филмова свих времена, рекао је Ердељановић.

Публици је препоручио и изузетан совјетски филм „Дечак и девојчица“ (1966), који је више од 20 година био забрањен, јер говори о љубави двоје 16-огодишњака, а снимљен је на предивним локацијама на Криму, као и прву верзију француског филма „Риђокоси“ (1925) Жилијена Дививијеа. Својевремено смо гледали другу верзију, из 1932. године, такође у режији Дививијеа, али прва верзија је један од најбољих филмова о деци, одрастању, о страхотама одрастања и лошег односа родитеља према деци.

Ердељановић је скренуо пажњи и на филм „Фрањо, божја луда“ (1950) у режији великог Роберта Роселинија, који приказује низ вињета из живота оснивача Фрањевачког реда Фрање Асишког и његових следбеника.

Фасцинантан је и програм филмова Сегунда де Шомона, једног од првих људи који су стварали свет бајке и фантазије на филму. Де Шомон је био први следбеник Жоржа Мелијеса. Поводом 150 година од његовог рођења Кинотека Каталоније је у сарадњи с многим европским архивима направила програм од 14 филмова. Занимљиво је да тај програм завршава филм „Барселона, главни град Каталоније“ (1912), који је у власништву Југословенске кинотеке и који је најбоља копија тог филма на свету.

Битно је што ћемо на фестивалу имати и један домаћи филм који је управо дигитално рестаурисан у Оделењу за дигитализацију и дигиталну рестаурацију Архива Југословенске кинотеке – „Свети песак“ (1968) нашег великог песника, писца, новинара Мирослава Мике Антића, рекао је Ердељановић, додајући да је тај филм одмах након премијере послат у бункер јер је говороио о тада још увек табу темама какве су Информбиро и Голи оток.

Занимљив је и програм који добијамо из Хрватске кинотеке. Реч је о рестаурисаном филму „Црне птице“ (1967) у дебитантској режији Едуарда Галића, који у време премијере није био примећен. Како је изјавио Ердељановић, те године је настао највећи број – чак 37 југословенских филмова, међу којима су изузетна дела „Скупљачи перја“, „Буђење пацова“, „Кад будем мртав и бео“… Осим јаке конкуренције, Галићев филм је имао и тешку тему логора Стара Градишка и борбе између усташа и логораша. Ретко је приказиван, а данас га хрватска филмска критика сматра ремек делом.

Ердељановић је изразио задовољство што „Нитрат 24“ има прилику да прикаже и филм из Македоније „Мирно лето“ (1961), дебитантски филм Димитрија Османлија у којем главну улогу игра наш велики глумац Слободан Перовић.

Као и сваке године, одабрано је неколико филмова везаних за Србију и Југославију, које обично зовемо „Други о нама“. Међу њима је документарац „Голубачка мушица“ (1934), који је снимила Школа народног здравља из Загреба о заразним мушицама које су у крају око Голупца дуго изазивале помор стоке и о борби стручњака да униште легла те болести. Ту је и филм „Фес и фереџа“ (1933). Предузеће УФА је послало директора своје документарне продукције Улриха Шулца са екипом да сниме чак девет филмова у тадашњој Југославији. Срећом, сви су сачувани. „Фес и фереџа“ је сниман махом у Мостару и Сарајеву, приказујући обичаје, фоклор… Овај филм гледамо први пут, а добили смо га из Холандије.

Једини филм који се ове године приказује заиста са запаљиве нитратне траке, по којој је фестивал добио име, јесте кинески филм из фонда Југословенске кинотеке – средњеметражни документарац са турнеје народног ансамбла песама и игара „Коло“ по Кини 1955. године.

У овај део програма уврштен је и филм „Иларија“ из 1980. године, дакле након нитратног периода, али веома значајан. Снимљен је у продукцији „Вардар филма“ из Скопља и одмах је био забрањен, да се не руши братство и јединство српског и албанског народа на Косову и Метохији. То је прича у камеру настојнице манастира Свете Тројице, код Суве реке. Њу и друге монахиње су комшије Албанци стравично шиканирали. То је не само филмски него и историјски документ о једном времену, рекао је Ердељановић.

Како је најавио, фестивал ће пратити и двадесетак гостију из Норвешке, Бугарске, Мађарске, као и из екс-ју региона, представника архива, историчара и теоретичара филма.