Септембарско издање „Кинотеке“ отвара текст о филму „Крунисање краља Петра I Карађорђевића“ (1904), најстаријем сачуваном филмском документу о Србији, који ће поводом 120 година од снимања бити приказан у рестаурисаном 2К издању. Овај број часописа је већински посвећен глумцима и глумицама, напомиње у уводнику директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић. То су Марчело Мастројани, Ален Делон, Доналд Садерленд, Шели Дувал, Анук Еме и Петер Лоре.

 

Ту су и текстови о редитељу и продуценту Роџеру Корману, о пола века филма „Тексашки масакр моторном тестером“, приказ књиге „Женски поглед: револуција на екрану“ Ирис Бре, критика из прошлости о филму „Биће скоро пропаст света“ Александра Саше Петровића, као и фељтон С оне стране филмске слике.

О документарцу енглеске производње „Крунисање краља Петра I Карађорђевића и путовање кроз Србију, Нови Пазар, Црну Гору и Далмацију“ пише Александар Ердељановић, наводећи да је снимање организовао почасни конзул Србије у Шефилду, адвокат Арнолд Мјур Вилсон, а снимио га је Френк Сторм Мотершо из Шефилд фото-компаније. Дуго је био заборављен, све док га 1937. дипломата и писац Војислав Јовановић Марамбо није донео у земљу. По оснивању Југословенске кинотеке 1949. једна од две копије је откупљена, а друга завештана Српској православној цркви. Почетком деведесетих руководилац Архива кинотеке Стеван Јовичић и монтажер, професор Марко Бабац урадили су реконструкцију филма, а сада је урађена дигитална рестаурација у 2К резолуцији.

„Најбоље лице Италије“ наслов је текста Ане Марије Роси поводом сто година од рођења Марчела Мастројанија, „најпознатијег италијанског глумца после Рудолфа Валентина“. И најпризнатијег – два пута био је најбољи у Венецији и у Кану, добио је два Златна глобуса и три пута номинован за Оскара. Са близу 150 улога, био је „оличење Италије средином 20. века – мешавина провинцијализма и космополитизма, атавизма и жеље за модерношћу. Без њега је историја савремене европске кинематографије незамислива“, пише ауторка о јунаку филмова „Сладак живот“ и „Осам и по“ Федерика Фелинија, „Очи чорније“ Никите Михалкова, „Висока мода“ Роберта Алтмана…

„Кинотека“ у знак сећања на недавно преминулог француског глумца Алена Делона, једног од највећих глумаца свих времена, за кога се може рећи да својом појавом симболише саму снагу филмске слике, започиње фељтон са избором текстова филмолошкиње и филмске критичарке Зинаиде Пронченко из њене књиге „Делон“ (издавач „Red Box“, Београд, 2023). Наводећи да је Делона открио Лукино Висконти (у филму „Роко и његова браћа“), ауторка образлаже како је италијански редитељ у младом глумцу пронашао „мешавину самоуверености и слабости, невиности и ђаволштине“.

У тексту „Алтманова одлучна цура“ Маријана Терзин Стојчић пише о недавно преминулој америчкој глумици Шели Дувал која је била редовна у филмовима Роберта Алтмана, а њене улоге су често биле драматуршки занимљиве. „Уз њега је играла сложене и вишедимензионалне ликове, што је омогућило њеном јединственом таленту да дође до изражаја, а допринело дубини и сложености приче. Њен опус се највише састоји од сложених и необичних карактера, психолошки дубоких или емоционално комплексних“. Ауторка додаје да је Шели Дувал заблистала и у Кјубрковом „Исијавању”, а касније се посветила продукцији филмова за децу.

Поводом смрти још једне значајне глумице – Анук Еме, часопис доноси текст „Одлазак филмске грације“. Како пише Милена Гвозденовић, она се кроз различите улоге није мењала. „Све су јој пристајале, али је у свакој остајала своја. У било ком костиму и роли она је деловала природно, као да не глуми већ је само присутна, и то њено присуство постаје неопходно у сваком кадру“. Шездесетих година 20. века Анук Еме и Жан-Луј Трентињан постали су један од најромантичнијих филмских парова, када ју је млади француски редитељ Клод Лелуш запазио у филмовима Фелинија и понудио јој улогу Ане у филму „Један човек и једна жена“, која је постала њена животна улога.

У рубрици Са полица библиотеке објављен је приказ књиге „Женски поглед: револуција на екрану“ француске новинарке, ауторке и филмске критичарке Ирис Бре, која заговара „прелазак са погледа који производи патријархално несвесно на поглед који  је створен на свестан начин“. На клапни српског издања (Факултет за медије и комуникације, превод Милица Рашић), наводи се: „Кроз проблематику приказивања женског искуства на филмовима и у серијама, ауторка размишља о разликама у режији и начину снимања мушких и женских ликова, као и о последицама које те разлике остављају“.

Рубрика Критика из прошлости преноси текст Милутина Чолића о филму „Биће скоро пропаст света“ Александра Саше Петровића. „Филм који по слици (изванредна фотографија) оживљује платна Шагала или Бројгела; по звуку и мелодици је народно певање; по страсти и инстинктима има нечег од Боре Станковића и Лорке; по филозофији можда нешто и од Хајдегера, јер се, поред егзистенције, бави и нашим бићем; по стилу, трагична гротеска; по менталитету – пркосан, супериоран и циничан према злу. Тежак је и суморан, али није дешператан. Гледајте га!“, поручио је Чолић у „Политици“ 1968. године.

О редитељу и продуценту Роџеру Корману (1926-2024) пише Вук Попадић под насловом „Орсон Велс “ш” филмова“, како је себе у шали називао овај краљ комерцијалног треш биоскопа, али и добитник Оскара за животно дело. „Легендарни амерички филмаџија, рођен пре готово једног века, својим осећајем за укус времена, а затим и несвакидашњом упорношћу и енергијом, у великој мери обележио је и трасирао биоскопска искуства готово свих послератних генерација широм света“. Продуцирао је више од 400 филмова, режирао више од 50 и имао велику улогу у развоју и афирмацији значајних аутора као што су Богданович, Скорсезе, Копола…

Рубрика Шок коридор бави се једним од најстрашнијих икада снимљених хорора „Тексашки масакр моторном тестером“ Тоуба Хупера, поводом 50 година од премијере. У то време, пише Ненад Беквалац, мењало се лице америчког хорор жанра. Печат промени, уз Ромера, Крејвена и Фридкина, дао је и Хупер чији је филм „слика руралне Америке која изазива ноћне море“ и својеврсна „критика капитализма и породице, због чега су га многи видели као одметнички филм који је довео у питање холивудски естаблишмент“. Неки су га оценили као „подло болесно срање”, али зарадио је 30 на уложених четврт милиона долара, годинама је враћан у биоскопе, уврштен у сталну колекцију Музеја модерне уметности (МОМА) у Њујорку и прерастао у франшизу која броји девет наслова.

In memoriam великом глумцу Доналду Садерленду „Опозит стереотипу“ написао је Бранислав Ердељановић, истичући да је био оличење харизме, с каријером дужом од 60 година. „Иако А Холивуд можда није увек знао како да се носи с том глумачком снагом, каријеру Доналда Садерленда обележила је изузетна способност да прикаже широк спектар ликова у различитим жанровима. Његова свестраност, са запаженим улогама у драмама, трилерима, научној фантастици, хорору, као и на телевизији, уз несумњив таленат да преузима сложене ликове и пружа убедљиве перформансе, донела му је место међу великанима глуме“.

Поводом 120 година од рођења глумца мађарског порекла Петера Лореа (1904-1964), Никола Јовић пише да се међу легендарним карактерним глумцима ретко ко издвајао као Лоре „који је давао све од себе да продуби психолошки живот својих ликова, док се од њега углавном очекивало да улази у маниризам“. Лоре је желео да се одмакне од лика убице деце који је играо у филму „М“ Фрица Ланга, али „начином на који је мистификовао своју мрачну прошлост, као и улогама које је бирао, увек би око себе стварао ауру злослутног“, пружајући слику једне контрадикторне личности, а све његове улоге биле су „у граничним стањима: између трагичног и комичног, сведеног и експресивног, невиног и изопаченог“.

Девети фестивал музичког документарног филма „Док’н’ритам” најављује Сандра Ранчић текстом о успону те врсте филма у свету и код нас, историјату фестивала, који је она и покренула (у Дому културе Студентски град), као и о програму овогодишњег издања. Фестивал ће по први пут бити одржан у сали Кинотеке у Косовској и на Дорћол плацу, од 30. септембра до 3. октобра, под слоганом „Ритам у жени. Жена у ритму“.

У овом броју часописа завршава се фељтон С оне стране филмске слике, приређен поводом сто година надреализма у свету, и то текстовима из 1933. године Монија де Булија, једне од најинтригантнијих појава тог уметничког правца у нашој земљи.