Нови број часописа „Кинотека“ доноси есеј о великану светског филма Марлону Бранду, разговор с продуцентом Деном Таном о настанку филма „Сутон“ (1982), који је дигитално рестаурисан у пројекту А1 Кинотека, интервју с глумицом Иваном Вуковић поводом програма Мој избор. 

 

Ту су и текстови о филмским адаптацијама прозе Бранка Ћопића, о надреализму на филму, стваралаштву Браће Маркс, улогама недавно преминулог глумца Гојка Шантића, затим о наслеђу истакнутог теоретичара филма Дејвида Бордвела, британском хорору, збирци текстова из заоставштине редитеља Здравка Велимировића…

Нови број отвара текст о Марлону Бранду, који је написала Ана Марија Роси поводом стогодишњице рођења овог великана светског филма. „Глума се дели на пре и после Бранда“, истиче ауторка већ у наслову и образлаже: „Разбуцао је традицију која је постојала док јој није стао на пут, и заувек трансформисао уметност глуме. Парадигма његове игре имала је од‌јека код свих највећих мушких звезда – од Пола Њумена, преко Ворена Битија, до Роберта де Нира и Леонарда Дикаприја. Данас, када се обележава сто година од његовог рођења, овај власник два Оскара и даље је један од највећих митова у историји кинематографије“.

Филм „Сутон“ (1982) Горана Паскаљевића је прича о важности уједињавања, изјавио је у интервјуу за „Кинотеку“ продуцент Ден Тана поводом дигиталне рестаурације тог остварења у оквиру пројекта А1 Кинотека. Тана је говорио о идеји за ту америчко-југословенску копродукцију, детаљима са снимања, сарадњи с Паскаљевићем и посебно о свом пријатељу, америчком глумцу српског порекла и оскаровцу Карлу Малдену, овде у улози остарелог човека који се враћа у родни крај.

Рубрика Филм и књижевност, посвећена је Бранку Ћопићу и екранизацијама његове прозе. Чини се да је Ћопић као писац и даље веома жив и разигран на свим територијама државе у којој је доживео своју славу, и свој крај, пре 40 година. Остао је упамћен као писац у чијим се књигама крије дечак из Босанске Крајине који покушава да пронађе начин да се живи, а да се не изневере идеали уткани у младости, пише Милан Завиша, додајући да је Ћопићев живот и рад у послератном друштву обележило и размимоилажење с владајућим структурама. Следи најава циклуса дугометражних играних филмова на којима је Ћопић радио као сценариста, а који су својевремено имали запажену гледаност.

Глумица Ивана Вуковић, награђена на недавном Фесту за најбољу женску улогу (Вишња у филму „За данас толико“ Марка Ђорђевића), уврстила је у програм Мој избор филмове који су оставили снажан утисак на њу, било због неке улоге, приче, било због тренутка у ком их је и с ким гледала. „То су филмови који уплићу духовитост и рањивост која се мени допада“, изјавила је у интервјуу за „Кинотеку“, а открила је и које би улоге из познатих страних филмова и сама желела да игра.

Пре сто година Андре Бретон је објавио први Манифест надреализма, што се узима као формални почетак  револуционарног уметничког покрета, који је остави траг и на филму. Никола Гоцић анализира дела и ставове Жермен Дилак, Луиса Буњуела, Жана Коктоа и других аутора који су радили у Француској током 20-их и 30-их година 20. века, као и радове Маје Дерен, која је 40-их утицала на развој филмског надреализма у Америци, а прати и наслеђе тог покрета до савременог доба, кроз филмове Дејвида Линча и Раула Руиза.

Из новог тематског двоброја часописа „Градац“ који је посвећен Гручо Марксу, пренет је осврт Алексе Голијанина на стваралаштво Браће Маркс, чији је хумор често довођен у везу с духом надреализма и дадаизма. Голијанин цитира реплике из прве сцене првог филма браће Маркс „Хотел Коконатс“ (1929), где нас „у једном разорном плотуну, дочекује скоро све оно што је од браће Маркс направило феномен: фронтални напад на све учеснике друштвене трагикомедије, од великих шпекуланата и капиталиста у покушају до оних који се обично приказују као недужне жртве или с макар мало више милости – наиме, до нас, надничарских робова, који се обрлате зачас (и то за мале или никакве паре); затим игре речи, урнебесне досетке и обрти, најкорозивнији сарказам“.

У рубрици Са полица библиотеке представљена је књига „Одложено за сјутра“, збирка текстова из заоставштине познатог југословенског и црногорског редитеља, сценаристе, педагога и академика Здравка Велимировића (1930-2005), коју је приредила његова животна сапутница Ранка Велимировић (1940-2020), а објављена је постхумно 2023. године у издању Књижевне задруге Српског народног вијећа Црне Горе. Осим текстова различите врсте, писама и говора, пажњу привлачи пет нереализованих сценарија, које је Велимировић написао до 1960. године.

Трећи део есеја „Шок коридор: Фрагменти страха – британски хорор“ посвећен је познатој продуцентској компанији и насловљен је „’Хамер’, кућа хорора“. Како пише Ненад Беквалац „ако овај поднаслов звучи као ужасан клише, то не мења чињеницу да је „Хамер“ постао британски бренд препознатљив широм света и да је променио лице хорора не само у националној кинематографији него и шире“.

Објављен је и извештај са отварања мултимедијалне изложбе „Победа осмеха“ посвећене великом глумцу Миодрагу Петровићу Чкаљи. Изложба ауторке Ирине Кондић постављена је у Југословенској кинотеци поводом стогодишњице рођења једног од најзначајнијих комичара домаће кинематографије.

In memoriam поводом смрти америчког теоретичара филма Дејвида Бордвела написао је Јован Марковић, истичући да је после чувеног Андреа Базена, Бордвел вероватно најчешће помињан аутор у области проучавања филма и да „нема много дела која су, попут Бордвелових, истовремено толико пријемчива за читаоце који се тек упуштају у авантуру анализе филма, као и за оне који теже дубљим увидима“.

Рубрика Трагови на филму доноси текст Марјана Вујовића „Прича о једној икони која је свој живот претворила у филм“, о недавно преминулој глумици Сандри Мило, која је стекла статус „Фелинијеве музе“ и самим тим музе целокупне италијанске кинематографије.

У тексту „Одбрана врлине“, поводом смрти Гојка Шантића, Маријана Терзин Стојчић пише: „Глумац мостарских киша и песничких ведрина херцеговачким коренима захватао је најдубље титраје глуме не само изванредном појавом већ и узорном дикцијом и сталним промишљањем игре преточеним у неколико књига“, а посебно истиче Шантићеву насловну улогу у филму „Доротеј“ (1981) Здравка Велимировића.

Трагови на филму посвећени су и глумцу Карлу Ведерсу, који је, како пише Бранислав Ердељановић, играо и драмске и комичне и улоге у ситкомима, али га широка публика највише повезује с Аполом Кридом, који се први пут појавио као дрски, неприкосновени светски шампион у тешкој категорији у филму „Роки“ (1976) Џона Авилдсена.

Поводом смрти глумца Дона Марија, својевремено сврставаног у најомиљеније холивудске звезде, Бојан Ковачевић подсећа да је већ први његов филм „Аутобуска станица“ (1956) Џошуе Логана, с партнерком Мерилин Монро, постао апсолутни хит, али да се Мариј „током шездесетих нетрагом изгубио“.

Великом фотографијом, на две стране, из Фототеке Југословенске кинотеке, на којој је Душица Жегарац (1944-2019) у сцени из романтичне драме „Топле године“ (1966) Драгослава Лазића, обележено је 80 година од рођења те изузетне српске и југословенске глумице, двоструке добитнице Златне арене у Пули.