Пре десет година, 29-ог децембра 2011. године, изненада нас је напустио драги пријатељ и колега Миодраг Цакић Цаки. Време пролази али сећање на њега код свих нас који смо га знали, радили са њим, пријатељевали и волели га, ни данас не бледи.
На деценију од Цакијевог одласка, посетићемо његов гроб на Новом гробљу и одати му почаст, а на програму Музеја кинотеке тога дана биће приказан његов омиљени филм „Тајна Каспара Хаузера“ у режији Вернера Херцога. На то какав је Цаки био човек и пријатељ, подсетиће нас текст човека са стране, познатог бугарског историчара филма Петра Карџилова, који није заборавио године друговања са Цакићем и екипом из Филмског архива, током више фестивала Нитратног филма на којима је био гост. Због техничких разлога, овај искрени и од срца написани текст, није изашао у кинотечком двоброју за децембар-јануар 2021/2022 годину, али га стављамо на сајт Кинотеке и биће одштампан у фебруарском издању нашег часописа „Кинотека“.
Александар Ердељановић, управник Архива Југословенске кинотеке
Млечни зуби времена
Површне мисли о дубокој личности
10 година од смрти Миодрага Цакића-Цакија (1964 – 2011)
Понекад се у животу деси овако – нађеш се у огромној просторији пуној странаца – десетина, стотина, и поглед ти се заустави само на једном од многих лица, привучен магнетском силом само два ока… То је управо оно што се догодило у јуну 2010. године, када сам први пут срео Миодрага Цакића-Цакија, гостујући (такође први пут) на Фестивалу нитратног филма у Београду. На ову јединствену манифестацију, коју сваке године организује Југословенска кинотека, љубазно ме је позвао њен директор и селектор Александар Саша Ердељановић, кога сам упознао октобра 2008. у Порденонеу, граду на северу Италије где се сваке године одржава фестивал немог филма. Мој сусрет са Сашом био је случајан колико и природан – обојица смо се годинама бавили историјом раног балканског филма, читао сам о „херкуловским подвизима“, који су на крају довели допоновног изласка на бели свет (тачније на бело платно) првог српског, али и балканског играног филма „Живот и дела бесмртног вождда Карађође“. Посредник у овом случају била је Мими Ђорђоска-Илиевска – тадашња директорка Македонске кинотеке, која нас је, познавајући сваког од нас од раније, отела из вишејезичног мноштва и традиционалне фестивалске сујете, да нас доведе једног наспрам другог.
У јулу 2010. године, такође захваљујући Александру Ердељановићу, посетио сам Палић, где сам учествовао на округлом столу посвећеном Александру Лифки. Оба пута – и на путу за Војводину и у повратку одатле, успео сам да останем неко време у Београду, где сам се поново срео са Миодрагом Цакићем. Следеће године сам био „специјална гостујућа звезда“ на Фестивалу нитрата, шетао сам около као да сам његов спонзор или барем организатор. Овом неозбиљном понашању допринела је и моја урођена скромност и неспорна чињеница да сам познавао многе колеге из Југословенске кинотеке, почев од директора установе (господина Радослава Зеленовића) и његовог најближег административног и финансијског окружења, прошавши кроз „труст мозгова“ у личностима Динка Туцаковића, Александра Ердељановића, Марјана Вујовића и Божидара Марјановића, кинооператера Петра Дуровића и Божидара Јовановића, па све до возача Бранка Пуцара и Радојка Ракетића – најсрдачнијих људи које сам срео током свог рада. Младе колеге никада нисам успео да упознам, највероватније због значајне разлике у годинама између нас, изузимајући са дугачке листе двојицу „техничких помоћника“ Сашу Бањовића и Бојана Ковачевића. Миодраг Цакић није припадао ниједном од ових „хијерархијских кругова“. Био је играч без свог тима, „усамљени каубој“, ексцентричан и егоцентричан као сваки интелектуалац…
У то сам се још једном уверио 7. јула 2011. године, када сам у 11.00 часова службеним минибусом хитно превезен у Архив кинотеке, чији се репозиторији и зграде простиру кроз тзв. Филмски град изграђен на брду Кошутњак. Ту, на трпези под вековним дрвећем – садашња надстрешница још увек није постојала, почео је обилан ручак, чије су главне карактеристике биле обиље српског роштиља и обиље пића. Прави “гастрономски тероризам”. Већина гостију је јела, пила, захваљивала и одлазила да би стигла на време на отварање фестивала, као што то чине цивилизовани људи. Међутим, група неодговорних филмских стваралаца, подстакнута бугарским „агентом провокатором“, наставила је за столом. Остављајући по страни све конвенције и формалности, они су одлучно одбили да своје присуство (и духовно и физичко) поклоне традиционалном отварању фестивала нитрата, одржавајући своју „алтернативну“ церемонију. Помпезни говори замењени су сложним здравицама и идиоматским изразима типичним за регион, упућеним државницима, политичарима и свим другим владарима.
Господин Александар Ердељановић и дан-данас наставља да дезинформише културну јавност, тврдећи да су „побуњеници“ не само профанисали и несташно пушили, већ су пушили и марихуану. У интересу историјске правде, признаћу да је међу „сепаратистима” заиста био и један момак – новинар „Политике”, мој имењак и вршњак мог сина, који је ручно мотао цигарете, али их је по мом мишљењу мешао са безопасном и чак лековитом шумадијском травом…
Колико год да нас је клеветао, ево већ десет година, заправо смо само продужили ручак до 23 сата. Поштовали смо школски сат, захтеве Закона о раду, правила Заштите од пожара и отишли на време. Толико на време да смо успели да ухватимо један од последњих аутобуса који нас је одвезао до Зеленог венца. Остали смо само нас тројица – Петар Дуровић, Миодраг Цакић и моја маленкост. Господин Дуровић је отишао – достојанствено и тешке главе, али, колико се сећам, не поштујући стопостотно папину свету идеју о идеалном побожном католику, која је, искрено, веома захтевна и схоластичка. Цаки је подигао новац са банкомата и одвезао ме до оближњег бара. Још је пио. Нисам делио његов ентузијазам. Био сам пијан, уморан и поспан. Зато сам одлучно одбио његов искрени позив. Купио сам флашу минералне воде Књаз Милош и вратио се у хотел Палас. Низ издајничких поступака због којих данас искрено жалим…
Тако је мало по мало професионални контакт прерастао у искрено и несебично пријатељство. И поред горе описане блискости на плану уметничке стварности, која је успостављена између српских колега и мене, за неке од њих који су остали подложни предрасудама, ја сам остао Бугарин – странац, „сумњива” личност, „окупатор” па чак и „фашиста“, иако сматрам да сам имун на вирус национализма, заобилазећи његове радикалне идеје до краја живота. Убрзо је сваки од мојих београдских пријатеља осетио обавезу да ми „научно” објасни да су Бугари били Татари – иако су Бугари имали своју државу (на месту на којем је она и данас), званично признату од „Међународне заједнице” још 681. године (крај 7. века), док су Татари прешли Урал и стигли у Европу тек почетком 13. века. Скоро сви, дубоко уверени да испуњавају своју националну дужност, подсећали су ме на исход битке на Велбужду (1330), као да је резултат фудбалске утакмице, покушавали да захтевају објашњења за зверства бугарских војника у српској земљи за време Другог светског рата или да мене лично оптуже да сам крив за неосноване претензије Бугара на „Јужну Србију“ (данас Северна Македонија)… Бежао сам од тога како сам могао – некад са невиним осмехом, некад са кратким историјским предавањем, али најчешће са песмом на уснама – оном о Србији, где није била „мала“, јер је „три пута ратовала“!
А онда је Миодраг испричао причу, очигледно брижљиво сачувану у породичним аналима Цакићевих. Било је то уочи Другог светског рата. Његов отац, тада младић, путовао је возом, да ли у Мађарску или Беч, не сећам се. Случајно се у купеу нашао Бугарин – отприлике истих година. Почела је прича између њих двојице – ко си, шта си, где идеш, јеси ли ожењен… Србин је у једном тренутку извадио парче саламе, Бугарин – сланину. Један је прежалио флашу шљивовице, а други пролио вино које је носио. Разменили су прво цигарете, па адресе, упознали се и, реч по реч, спријатељили се… Толико да је један од њих касније послао писмо другом, који је одговорио и почела је преписка. Али идила је кратко трајала – почео је рат. Избијање рата старог Цакића је затекло у Македонији, где је служио као војник. Убрзо је његова чета била поражена од стране Немаца, а он се нашао у бугарском логору за ратне заробљенике, где услови живота нису били као у луксузним бањама. Једног дана позван је код команданта. Цакић је знао да то не слути на добро, па се опростио од сународника, једноме је оставио ћебе, другом своју војничку капу, трећем избледелу породичну фотографију и кренуо „путем страдања“. Какво је било његово изненађење када је, тек што је ступио погнуте главе у канцеларију команданта, овај скочио на ноге и загрлио га уз речи:
„Где се губиш, човече? Нашао сам твоје име на списку заробљеника и тражио сам те недељу дана. Седи, вероватно си гладан…
Испоставило се да је командант онај исти Бугарин, више не тако млад, али је у међувремену постао официр, којег је стари Цакић срео крајем тридесетих година прошлог века у возу за Мађарску или Беч.
Миодраг није знао шта је даље било, али је био сигуран да се његов отац после рата жив и здрав вратио кући у Београд. Да би до краја својих дана тврдио да је том Бугарину дуговао живот, да ли се звао Никола или некако друкчије, Миодраг се није сећао. Да би уверавао родбину и познанике да не постоје друга два народа на свету попут српског и бугарског, који су тако блиски по души, менталитету, емоционалности и животним погледима…
Иако је Миодраг ово испричао без сувишне драме, прича је звучала као сценарио, иако то није. Била је то једноставна, обична, људска, топла балканска прича. Од оних које су се дешавале вековима, а дешаваће се и вековима убудуће – дај Боже, смештене у мирнодопско време и лишене лажног ореола херојства на фронтовима. Историја која је скоро седам деценија уграђена у темеље сећања Цакићевих предака. После завршних акорда, опустио сам се са олакшањем – чекао сам да чујем лепу реч о Бугарима, и то од “стрејт” Србина!
Тада сам се загледао у Цакијеве плаве очи, неку врсту прозора доброте, покушавајући да завирим дубље у његову душу. С једне стране, био је филмофил (специјалиста који „простим речима” описује дела седме уметности) и шеф каталога (стручњак који сређује и систематизује различите податке о филмовима). С друге стране, можда као компензација за ове наизглед досадне активности (знам то из личног искуства – десет година сам радио исти посао као монтажер у Бугарској националној филмској библиотеци), био је уметник, боем, песник. Од срца сам се смејао генијалним дефиницијама које је он написао, објашњавајући појмове из света целулоида, његовим духовитим „описима послова“ скоро свих занимања на филму – режисер, сниматељ, монтажер, каскадер… Смејао сам се и дивио овом човеку, јер увек сам био дубоко уверен да је смисао за хумор универзални лакмус тест који непогрешиво доказује нечију интелигенцију. Од њега сам сазнао да је писао поезију, толико ми је веровао да ми је дозволио да прочитам неке његове песме. Урадио сам то са задовољством. Посебно ме се дојмила једна од њих под називом „Млечни зуби времена“.
Испоставило се и да је Цаки савршено владао Шекспировим језиком – толико да му је поверен део превода са српског на енглески Зборника текстова посвећених Александру Лифки. Идеја за ово двојезично издање родила се током већ поменутог округлог стола око којег су се 20. јула 2010. године у павиљону „Парк Палић“ окупили: Радослав Зеленовић, који је у то време био не само директор Кинотеке, већ и директор Фестивала европског филма; Блажо Перовић – локални организатор фестивала, који је заправо предложио да се зборник објави на српском и енглеском језику; Александар Ердељановић – координатор пројекта; проф. Дејан Косановић – један од највештијих познавалаца историје балканске кинематографије; Динко Туцаковић; др Срђан Кнежевић; Јозеф Бренер – аутор књиге о Лифки; музиколог госпођа Ева Ракић (испоставило се да је Лифка и композитор); неколико других учесника, укључујући и мене. Миодраг Цакић је одлично урадио свој посао који је много допринео да „Лифка и Лифке“ („Lifka and Lifkas“) постане једно од најугледнијих издања Југословенске кинотеке (други коиздавач је Отворени универзитет Суботица).
Говорећи о страним језицима и преводима, признао бих да су за моје „знање” српског језика заслужни (и даље) само музички програми за младе Радио Београда, захваљујући којима сам крајем 60-их и раних 70-их година прошлог века имао прилику да слушам (упркос напорима бројних ометајућих станица, које су водиле рачуна о мојој идеолошкој и политичкој невиности, штитећи ме од пропагандне саботаже светског империјализма) песме Битлса и Ролингстонса које су бугарске комунистичке власти забрањивале; као и коментари фудбалских утакмица европских турнира, које сам успео да видим на „Српској телевизији“ – једином прозору у цивилизовани свет, који је тадашњи Бугарин могао релативно легално да отвори.
30. децембра 2011. добио сам мејл од Саше Ердељановића са страшном вешћу да је Цаки умро. У кафани, за столом, међу колегама и пријатељима… Било је као јуче! А од тада је већ прошло десет година! Том приликом сам одлучио да напишем ове редове. Свестан сам колико су они површни, схватајући да нисам добро познавао Миодрага Цакића, да сам, са ове тачке гледишта, последњи који би требало да започне овај посао. Али ипак сам то учинио – њему у спомен и за моју утеху. Учинио сам то вероватно вођен подсвесном жељом да надокнадим недостатак тог пријатељства, које се међу нама никада није трајно успоставило. Учинио сам то зато што и даље осећам да је Цаки духовно близак, а такође и зато што из свог богатог животног искуства знам да понекад спољашње, бочно, страно око може тачније да одреди статус одређене средине од оних који су стално уроњени у њу. Нисам сигуран да ли би требало, али барем сам покушао! – како каже лик Џека Николсона у филму “Лет изнад кукавичјег гнезда”.
Данас Миодраг Цакић живи у другом свету – свакако вишем и савршенијем, а надам се бољем и праведнијем него што је овај. Он је наш представник на вишем метафизичком нивоу, наш заговорник пред непознатим силама, које вероватно покушава да умири да би биле попустљивије према нама и нашим делима. Цаки гледа одозго на нас и чека. Да порастемо, да се ослободимо млечних зуба мржње, да се опаметимо… А мене посебно због нечег другог – да попијем недопијену ракију од 7. јула 2011…
Петар Карџилов