Комеморација поводом смрти истакнутог глумца и дугогодишњег председника Удружења филмских глумаца Србије Владана Живковића (1941-2022) одржана је 13. јануара у Југословенској кинотеци, у присуству чланова његове породице, пријатеља и колега.

 

Управник Музеја кинотеке Марјан Вујовић истакао је да је Живковић „обележио југословенску и српску кинематографију, али не само својим незаборавним и многобројним улогама, већ и као председник УФГС-а, као члан Управног одбора Филмског центра Србије и као уметнички директор најзначајнијег фестивала домаћег филма – Филмски сусрети у Нишу“.

На позив Вујовића присутни су дугим аплаузом упутили последњи поздрав Живковићу, о чијем су уметничком и друштвеном раду, таленту и енергији говорили Радомир Николић, глумац и члан председништва УФГС-а, Јелена Триван, председница УО ФЦС-а, Дејан Дабић, филмски критичар, Срђан Савић, директор Нишког културног центра и Фестивала Филмски сусрети – Ниш, Гордан Матић, редитељ и Фети Даутовић, продуцент и професор филмске продукције.

„Владан Живковић је имао најлепши глумачки глас, прави мушки глас. Још га чујем у ходницима Удружења, слушам његову енергију и страст“, рекао је Радомир Николић, присећајући се сарадње на Филмским сусретима, где је радећи као водитељ програма изблиза пратио Живковићеву посвећеност.

„Нисам га знао приватно, али попили смо једно 300 кафа у канцеларији и сваки његов разговор је био о глумцима, о фестивалу који му је толико значио. Борио се против неправде и увек умео да направи компромис“, рекао је Николић.

Јелена Триван је изразила захвалност Живковићу за све што је урадио за српску филмску индустрију у протекле четири године као члан УО ФЦС-а.

„Борио се статус глумаца. Сваки његов разговор на УО био је о томе на који начин да се врати достојанство глумцу који је постао власништво продуцента, оних који имају новац. Тражио је средства за Филмске сусрете, за глумачке награде достојне имена које носе. И стали смо иза тога“, рекла је Јелена Триван, додајући да се борио као лав да Филмски сусрети буду одржани и када је корона претила да их заустави.

„Све што је радио – радио је за друге, са огромном упорношћу и енергијом“, рекла је, између осталог, Јелена Триван.

Дејан Дабић је такође истакао Живковићеву посвећеност фестивалу у Нишу. „Чули смо се 15. децембра. Укључио се у седницу, већ тешко болестан и рекао: Даље ћете морати без мене. Али он ће својим духом и идејама увек бити с нама“, рекао је Дабић, а затим се осврнуо на његов глумачки опус.

„У медијима је недовољно апострофирана његова глумачка каријера. Владан Живковић је био и бард радио-драмског стваралаштва, са више од 700 улога које је обојио својим гласом, дикцијом, артикулацијом. У једном периоду снимао је и по десетак филмова годишње. Сви помињу да га је открио Живојин Павловић у филму „Кад будем мртав и бео“, али ја сматрам да је прави почетак његове каријере код Мирослава Антића у „Доручку са ђаволом“, где је остварио једну од својих најбољих улога“, рекао је Дабић, наводећи затим низ Живковићевих улога које и када нису по обиму велике остају запамћене.

„Био је озбиљан глумац са озбиљном каријером“, оценио је Дабић, те међу око 150 Живковићевих рола поменуо оне у филмовима и телевизијским серијама „Повратак отписаних“, „Врућ ветар“, „Тесна кожа“, „Рад на одређено време“, „Хајдук“, „Дечак и виолина“, „Последња трка“ …

Дабић је додао да је Живковић сарађивао с великим редитељима, од Жике Павловића до Горана Паскаљевића и Горана Марковића, а ангажовао га је и славни Сем Пекинпо када је у некадашњој Југославији режирао „Гвоздени крст“ (1977).

Срђан Савић је истакао да је Живковић „имао и стас и глас и глумачко умеће широког дијапазона“.

„Био је добри дух Филмских сусрета, којима је помогао да преживе тешке деведесете године прошлог века. Сарађујући на фестивалу развили смо и пријатељски однос. Био је друштвени делатник старог кова. Инсистирао је на принципима и конвенцијама. Ценио је браншу и увек се залагао за глумце, редитеље, све филмске посленике“, рекао је Савић, додајући да се Живковић изборио за средства за награде која подижу углед овог фестивала.

„Дао је немерљив допринос нашој кинематографији и као глумац и укупним унапређењем Филмских сусрета да постану можда најрелевантнији фестивал код нас и један од најпрепознатљивијих у региону“, закључио је Савић.

Гордан Матић је изјавио да је имао част да буде, нажалост,  последњи редитељ који је радио са Живковићем, у филму „Пуцњи у Марсеју“ (2021).

„Током припрема молио сам га да прихвати једну већу улогу, али сам добио корону, а када сам се вратио, он је сам затражио мању јер није више могао да издржи толико дана снимања. То показује величину и добронамерност и човека и уметника. На пробе је долазио спреман, али ипак незадовољан собом, желећи увек боље. На снимање је донео осмех, унео позитивну енергију у све секторе на сету. Био је пре свега добар човек“, рекао је Матић.

Фети Даутовић се свог присног пријатеља присетио кроз анегдоте које је назвао Прича о паметном и поштеном глумцу и Прича о креаторима и креатурама.

Помињући да је велики редитељ Сем Пекинпо гајио посебну симпатију према Живковићу, Даутовић је рекао да разлог за такав однос види у томе што су Живковића, уз глумачки дар, одликовали једноставност, искреност и честитост.