Циклус „1924. година на филму“, који је почео у марту и трајаће до краја 2024. године, у селекцији управника Архива кинотеке Александра Ердељановића, представља 20. и 21. маја још четири изузетна филма снимљена пре тачно једног века.

 

У понедељак у 18 сати почиње совјетски документарац „Кино-око“ Дзиге Вертова који је применио експерименталне технике снимајући филм о радости живота у совјетском селу и активностима пионира. Деца лепе пропагандне плакате, подстичу људе да купују од задруге, а не приватног сектора, промовишу умереност, помажу сиромашним удовицама. Вертов је истраживао могућност монтажних интервенција при обради класичних документарних снимака (путем трик фотографије, анимације, микроснимања, вишеструке експозиције и скривене камере) и створио чудесно ремек-дело које је један критичар назвао „епским виђењем актуелног”.

Исте вечери, од 20.30 сати приказује се класично дело немачког експресионизма „Кабинет воштаних фигура“ Паула Ленија. Власник музеја ангажује песника да пише приче о воштаним фигурама. Песник ствара узнемирујуће приче из три епохе и у свакој замишља себе као значајног лика – пекара којег је калиф Багдада осудио на смрт, руског принца који се бори са смртоносном паранојом Ивана Грозног и човека кога у Лондону прогања Џек Трбосек. Главни квалитет овог дела је минуциозно оцртана атмосфера, пуна напетости и скривене претње, уз фантазмагоричну извитопереност простора, чудесне лавиринте, непрегледне ходнике, завојите степенице. Демонски угођај филма устоличио је Ленија на место водећег европског мајстора страве и ужаса.

У уторак је на програму француски филм „Кин / Комедијаш Кин“ Александра Волкова. Великог глумца Кина на врхунцу каријере воле две жене – грофица Кефелд и богата наследница Ана. Међутим, Кин је сувише слободним понашањем навукао непријатељство аристократије, његова каријера почиње да пропада и он у беди умире на рукама грофице. Својевремено слављен пре свега због реинкарнације Кина, генијалног глумца 19. века, у тумачењу не мање великог извођача из 20. века Ивана Можухина, овај филм данас делује предугачко, развучено, нарочито у сцени смрти главног јунака. Ипак, талентовани редитељ Волков оставио је трагове мајсторства, посебно у сензационално брзој и вештој монтажи кадрова током Киновог плеса у пијанству.

Последњи „стогодишњак“ у мајском циклусу је амерички филм „Зар живот није леп“ Дејвида Ворка Грифита. После Великог рата Инга, која је остала без родитеља, одлази у Немачку с пољском породицом која је такође у покрету. Тамо чека згодног војника Паула. Заљубљеном пару је тешко да живи по моралним нормама, пошто су заједно одрасли. Они осећају да њихову нову срећу спречавају бедни услови поратног живота. То је последње велико Грифитово остварење у периоду немог филма. Иако није на нивоу његових чувених филмова „Нетрпељивост“ и „Рађање једне нације“, на изузетан начин приказује поратни хаос у Немачкој, очитован како у беди и сиромаштву тако и у уништењу људских и породичних вредности.