Један од најбољих и најпосебнијих југословенских филмских аутора Влатко Гилић преминуо је 30. јула у Београду у 92. години.
Југословенска кинотека ће почетком јесени приказати ретроспективу редитеља и сценаристе који је снимио дугометражне игране филмове „Кичма“ (1975) и „Дани од снова“ (1980), као и десетак остварења кратког метра током шездесетих и седамдесетих година.
Гилић је био цењен и награђиван на међународној сцени, а мање познат домаћој публици. Његов опус остао је малог обима, јер се почетком деведесетих повукао са филма и из јавности, након што му је читав низ пројеката одбијен на конкурсима надлежних институција.
Рођен је у Подгорици 1. јануара 1935. године. У Београду је дипломирао на Архитектонском факултету, а филмску каријеру започео је као сценограф.
Први кратки играни филм „Мала светлост“ снимио је 1966. године, у корежији с Предрагом Голубовићем, као алегоричну причу о односу дечака и његове сенке. Уследио је „Повратак на родно дрво“ (1968), који се одликује експерименталним поступцима.
У изузетним остварењима „Homo Sapiens“ (1969) и „Homo Homini “ (1970) аутор развија мит о Сизифу, а врхунац постиже документарним приступом у филмовима „In continuo “ (1971), „Љубав“ (1972) и „Дан више“ (1972). Снимио је и ефектне кратке филмове „Јуда“ (1972), „Моћ“ (1973) и друге.
За кратки метар Гилић је освојио Сребрног медведа у Берлину, Гран-при у Оберхаузену, као и главне награде на фестивалима у Лајпцигу, Белвиу, Мелбурну, Сиднеју, Тренту, Ниону…
Гилићев дугометражни деби „Кичма“ приказан је у Кану у главном такмичарском програму, уз највише оцене филмских критичара за ту мрачну и херметичну причу о мистериозном загађењу ваздуха које становнике Београда наводи на самоубиство.
У Кану је премијеру имао и његов наредни филм „Дани од снова“. Та драма о сноликој љубавној игри девојке која летњи распуст проводи као пастирица и пилота са аеродрома који се налази у близини пашњака добила је награду FIPRESCI на фестивалу у Пули.
Мада Гилићев мрачни и метафизички поглед на свет, као и усмереност на универзално и митско, нису наишли на разумевање оних који додељују средства за суфинансирање продукције, његов визуелно снажни израз, поетика и симболика саткана од слика, осећаја и знакова, оставили су велики траг у нашој кинематографији, ван главних токова.
Изузетан траг Гилић је оставио и у свету. Америчка медијска кућа NBC га је почетком 21. века уврстила на листу 50 најбољих редитеља свих времена. На тој листи он је једини редитељ из Југоисточне Европе. Три његова филма налазе се у колекцији њујоршког Музеја модерне уметности (MOMA) и чувају се, уз друга уметничка достигнућа човечанства, у специјалном депоу који може да их заштити у случају нуклеарне катастрофе, као део духовне оставштине за будућност.
На репрезентативном Фестивалу европског филма у Лос Анђелесу 2013. године приређена је ретроспектива Гилићевих филмова.
После одустајања од режије, Гилић се посветио педагошком раду, прво као професор филмске и позоришне режије на Академији уметности у Новом Саду, а касније и на другим универзитетима.
