У Југословенској кинотеци 3. децембра је почела ретроспектива истакнутог редитеља и сценаристе Лордана Зафрановића, поводом 60 година његовог уметничког стваралаштва, а пре пројекције славни аутор је поделио с многобројном публиком неке детаље из своје дуге каријере, кроз разговор са историчарком филма Наташом Мишковић.

 

Ретроспектива траје до 5. децембра. Улаз је слободан.

Директор Кинотеке Југослав Пантелић истакао је да му је част и задовољство што може да отвори ретроспективу једног од најзначајнијих и њему лично најдражих редитеља југословенске кинематографије, додавши да је период од 60 година стваралаштва сам по себи импресиван, а када је плодоносан и значајан као што је Зафановићев, „онда носи и посебну одговорност за нас који се бринемо о филмској традицији и наслеђу“.

„Трудимо се да један такав опус буде не само упамћен као део историје ових филмских простора, већ да га изнова сагледавамо, уколико је то могуће, кроз неки нови објектив. Стога је посебно важно што имамо прилику да посветимо пажњу раним филмовима Зафрановића, од којих су неки настали кроз аматерску праксу у Кино клубу Сплит, да разумемо како се формирао аутор „Уједа анђела“, „Пада Италије“, „Окупације у 26 слика“. Аматеризам схваћен као простор веће слободе изражавања имао је великог удела у развоју југословенског филма, јер су неки од највећих аутора почели у кино клубовима“, изајвио је Пантелић.

Према његовим речима, Зафрановићева дуга и плодоносна каријера говори и о трансформацијама читаве кинематографије. „Зафрановићеви рани филмови настају у време црног таласа, док његова зрела фаза формира, с другим редитељима седамдесетих и осамдесетих година, други значајни талас – чувену прашку школу. Зато ове филмове треба гледати и са мишљу о кретањима у оквиру филмске уметности, како на плану садржаја, тако и естетике“, оценио је Пантелић.

„Зафрановић се кроз читав свој опус бави универзалним темама, у којима савршено комбинује метафизичко и историјско, а све то осликано на специфичној и локалној позадини Медитерана. Сукоб ероса и танатоса, слободе и опресије, као и увек присутне теме насиља, подсвесног и ирационалног, дате су нам у Лордановим филмовима у опојној естетици блештавила сунца и камена далматинског предела“, рекао је, између осталог, Пантелић.

Наташа Мишковић је истакла да се у Зафрановићевом опусу налазе чак 82 реализована филма, 33 припремљена, али неснимљена, као и велики број сценарија које је писао сам или као косценариста.

„Славимо 60 година од његовог првог кратког филма „Недеља“, који је нажалост изгубљен. Када смо спремали овај програм, Зафрановић је желео да прикажемо ране, забрањене и ретко виђене филмове, а не оне најпознатије који су класика у југословенској кинематогафији“, рекла је Наташа Мишковић.

Ретроспектива је започела аматерским филмовима „Прича“ (1963) и „Дневник“ (1964), у којима се Зафрановић појављује и као млади глумац.

Зафрановић је захвалио свима који су дошли у „овај храм уметности“, као и својим многобројним сарадницима с којима је радио „у једној зрелој и великој кинематографији“, а такође и свима који „настоје да се то филмско благо сачува за будуће генерације“.

Зафрановић је, као и на конференцији за новинаре у Кинотеци 1. децембра, истакао значај филмског медија као сведочанства о томе како смо изгледали, како смо мислили, како смо живели. С друге стране, указао је колико на стварање филма као скупог медија утичу „новац, власти, они који држе лову“.

„Ја се са тиме 60 година хрвам. Сада, при крају, радим најтежи филм и највећи по обиму. То је један широки поглед на тему зла“, рекао је Зафрановић који снима играни филм о страдању деце са Козаре у Другом светском рату.

Своје аматерске филмове описао је као интимне приче које су истраживале форму, те се могу сврстати и у експерименталне филмове. Присетивши се дана у Кино клубу Сплит, као и колега из тог доба Живојина Павловића, Душана Макавејева и других, рекао је: „Аматеризам нам је оставио слободу, љубав према филму, истраживачки приступ, да сваки филм буде нова авантура у естетском смислу, а садржај остаје нужно зло. Филм се не може написати, може се само назначити, а форма – начин на који то реализујемо, то је главно“.

Што се тиче професионалног периода, Зафрановић се посебно осврнуо на филм „После подне (Пушка)“ из 1968. године, први његов филм на тему зла, а и први рад приказан у иностранству и награђен на тада чувеном фестивалу кратког метра у Оберхаузену.

„Радили смо га у продукцији студија ФАС који смо основали у Загребу и који је мењао тадашњу окошталу кинематографију. Играо је Том Готовац, а сниматељ је био Андрија Пишчевић. Тај филм је на најбољи начин спојио форму и садржај. То је признала и комисија Хрватског кино савеза за вредновање филмова, добили смо предикат – изванредан филм. Та оцена је доносила продуценту и значајну лову, коју смо искористили за следећи филм“, рекао је Зафрановић.

Истичући да је филм колективна уметност, изразио је захвалност и другим сниматељима с којима је радио током каријере – Александру Петковићу, Томиславу Пинтеру, Предрагу Пеги Поповићу.

Прве вечери приказано је седам кратких играних и документарних филмова из шездесетих година.

Уз присећања и понеку анегдоту најављени су и филмови који ће бити приказани наредних дана. Међу њима је „Филм о гостима и радницима“ (1977), који је радио за Телевизију Београд, са Мирком Ковачем, као сатиру на тему система самоуправљања и који је дуго био „под ембаргом“.

Део ретроспектве је и дугометражни играни филм који је Зафрановић снимио током егзила у Чешкој 1995. године „Lacrimosa (Освета је моја)“.