Комеморација поводом смрти истакнутог филмског посленика Војислава Воје Вучинића (1938-2019), оснивача Фестивала ауторског филма, одржана је 24. децембра у Југословенској кинотеци у присуству породице, многобројних колега и пријатеља.
Председник Савета ФАФ-а Срдан Голубовић истакао је да је Вучинић био „дискретни херој српске културе, атипичан за ову средину, човек који никада није истицао свој допринос, заслуге и значај, а траг који је остао иза њега је огроман“.
Голубовић је подсетио да је Вучинић почео као преводилац у Авала филму, радећи на чувеном филму „Дуги бродови“. Касније је радио у Југославија филму, био је задужен за међународну сарадњу, а потом и дугогодишњи директор тог предузећа које је представљало југословенски филм у свету. Сарађивао је са Сашом Петровићем, Душаном Макавејевим, касније и са Кустурицом, Паскаљевићем, Шијаном.
„Као директор Југославија филма Воја је 1994. основао Фестивал ауторског филма „Поглед у свет“, у време изолације, санкција и рата. У години када се није одржавао Фест представљао је један од ретких прозора у свет који смо тада имали у граду који је само пет-шест година раније био жива и снажна културна престоница, град великих културних догађаја, енергије и инспирације. Воја је фестивал осмислио и основао са својим пријатељем и кумом Слободаном Новаковићем, а назив „Поглед у свет“ је био вапај пониженог и заборављеног града. Њих двојица су били визионари и у том времену су се вратили новоталасовској идеји, идеји ауторског филма, снажног у ставу, аутентичности и посебности филма као уметности. Фестивал је настао као отпор комерцијалном филму и култури, из потребе да се сачува аутентичност филсмког језика.
Тај фестивал је један од ретких културних догађаја који је од свог првог издања добио статус култног. Његов значај у том времену је био невероватан, животни, друштвени, али пре свега уметнички. Био сам студент режије када је основан и сећам се са колико смо узбуђења тих година откривали ауторске светове Вонг Карваја, Сокурова, Чена Кајгеа, Балабанова, Гаспара Ное, Егојана…
Филмови и аутори које сам ту откривао пресудно су утицали на мој гледалачки, а касније и уметнички поглед на свет“, рекао је Голубовић.
Голубовић је додао да је за њега приватно Воја прво био пријатељ његових родитеља и да се сећа њихових дружења сваког лета у Пули, а да је много година касније имао привилегију да буде Војин сарадник и пре свега пријатељ, те да му је захвалан поверењу и подршци у вођењу фестивала који је он створио.
„Фестивал је његово животно дело, а то је само један од сегмената онога што је учинио и допринео југословенском и српском филму и култури. Тај скромни и дискретни човек је иза себе оставио огроман траг, не само у свом времену. То је траг и у будућем времену, у коме ће неки нови млади људи на том фестивалу заволети филм, откривати омиљене ауторе, излазити из биоскопа са страшћу и идејом да и они направе неке храбре, другачије, луде и посебне филмове“, изјавио је Голубовић.
Директор ФАФ-а Игор Станковић рекао је да се са сетом, љубављу и искреним поштовањем присећа дана када је упознао Вучинића. „На шестом спрату Дома омладине договарали смо се о ВХС издањима неких филмова у дугом низу оних које си откривао и несебично доводио на фестивал, а који су нама откривали неке далеке светове кроз малени прозор кино кабине отварајући широки поглед у свет“.
„Пријатељство, поверење и поштовање које је створено тада трајало је до последњих дана, до сусрета на овогодишњем ФАФ-у, са духом, гласом савета, критике и похвале. Мирноћа, разумевање које си са собом носио донели су нам најзначајнији фестивал у Србији. И онда када је то изгледало безнадежно окупио си нас и као пионир новог доба осмелио све нас да наставимо са ФАФ-ом. Са твојим саветима да ауторство буде једини критеријум за филмове које фестивал приказује, радићемо даље, у твоју част и чувајући сећање на тебе“, рекао је Станковић.
Мирољуб Стојановић из Филмског центра Србије приметио је да велики број људи окупљених на комеморацији и то у једном ружном дану говори колико у њима има привржености за Воју.
„Воја је био својеврсна легенда другог плана не само српске и југословенске кинематографије, већ човек који је обликовао смернице ове културе . Оно што је предузеће Југословија филм на челу са Војом урадило било је својеврсна антиципација модерних конекција и умрежавања у светске токове. Воја је оставио трајан печат у једној кинематогафији која је била величанствена и светски призната. Култура сваке земље и њене филмске делатности има такозвани први и други план. Воја је био легенда другог плана, без кога стварање филмске културе не би било могуће“, рекао је Стојановић.
Редитељ Марко Грба Синг опростио се у име породице и млађих колега.
„Као колега и филмски радник дивим се његовој храбрости да у најтежа времена оформи нешто са називом „Поглед у свет“. То је фестивал који опстаје и расте из године у годину и формира мноштво младих аутора, показујући да у свету постоје разнолике визије, одржавајући у општем хаосу континуитет светла које не може да се угаси. Фестивал за који је Воја поставио камен темељац, неговао га и одржавао, још дуго времена биће светионик, сада већ постојано позициониран на фестивалској мапи Европе.
Са оне друге, личне стране, Воја је био веома вољен у мојој породици, срдачан, отворен, био је омиљени гост на славама моје прабаке, деценијама пленио позитивном енергијом и духовитошћу. Због својих широких знања и интересовања у фамилији је имао епитетет ренесансног човека“, рекао је Марко Грба Синг.
Продуцент и сценариста Јован Марковић говорио је о заједничким студентским данима, крајем 50-их, када су Вучинић и он били чланови Савеза комуниста, ишли на радне акције, а узор им је био Иво Лола Рибар.
„У оно време чланови СК били су најбољи студенти, најбољи људи, који су имали велике илузије и велике идеале. Тај вирус идеализма, скојевски, држао је Воју до краја. А то значи радити за друге, за друштво, за друштвену заједницу“, истакао је Марковић, присећајући се духовитих епизода са радне акције у Словенији.
„Касније су нам се путеви укрштали на професионални и пријатељски начин. Воја нас је изванредно заступао у Југославија филму. Када смо у Кану продали „Случај Хармс“ тако је вешто то водио да су уплате стигле и пре него што смо се вратили у Београд“, рекао је Марковић.
Истакао је и сарадњу на Фестивалу документарног и краткометражног филма, који су 1999. године упркос НАТО бомбардовању храбро одлучили да одрже под називом „Фестивал у склоништу“.
Марковић је напоменуо да су потом многи искористили мутно време транзиције. „Воја не. Он је образовао сина (Срђана Вучинића) да постане један од најзначајнијих интелектуалца Београда, а није га нигде запослио. Није му оставио материјално богатство, али јесте осећање поштења, интелектуалног и људског достојанства, осећање чојства како би рекли наши преци“, нагласио је Марковић.
