Ново издање часописа „Кинотека“ отвара текст о Оливеру Стоуну, једном од најзначајнијих стваралаца америчког филма у последњих пола века. Следе текстови о два велика филмска циклуса који се приказују овог лета у Кинотеци – „Кад је лету педаљ до зенита“ и „Авантуристички филм“, као и наставак текста о прослављеном комичару, стогодишњаку Мелу Бруксу.
Ту су и критика из прошлости о филму „Празник“ Ђорђа Кадијевића, који је недавно преминуо, текст „Између Брене и Хармса“ о опусу сценаристе и продуцента Јована Марковића, приказ књиге „Филм давне будућности“ Дарка Бајића и наставак фељтона по књизи Владе Петрића „Конструктивизам у филму: човек с филмском камером“.
У тексту „Колосални провокатор“ Ана Марија Роси пише о редитељу, сценаристи и продуценту Оливеру Стоуну, који „за себе присваја одредницу – интелектуалац напредних идеја“. Радио је високобуџетне, претенциозно бомбастичне филмове с неизбежном политичком тематиком. За део љубитеља филма представља оличење етаблираног аутора, старомодног укуса, за већину је репрезент политички коректног либералног мејнстрима, пише ауторка наводећи детаље његове узбудљиве биографије и каријере. Троструки оскаровац, који у септембру пуни 80 година, снимио је чувене филмове „Вод“, „Волстрит“, „Рођен 4. јула“, „ЏФК“, „Рођене убице“…, као и контроверзне документарце о Фиделу Кастру, о Путину, а овог лета је завршио свој најличнији филм „Беле лажи“, у чијем су средишту породични односи, брак, сексуалност, кривица и међугенерацијске трауме.
Уз филмски циклус „Кад је лету педаљ до зенита“, што је стих из песме Ивана В. Лалића „Никад самљи него крајем јула“, Јован Марковић пише да је „у њему садржано једно посебно осећање лета – тренутка када се чини да је свет достигао своју пуноћу, када су чула изоштрена, дани дуги, светлост готово неподношљива, а ваздух испуњен неодређеним ишчекивањем“. Филмове у овом програму повезује атмосфера или, боље речено, температура. Лето као стање духа: време у којем се живот доживљава интензивније него иначе, док се истовремено, испод његове привидне пуноће, наслућује нешто што тек треба да се догоди. Лето у овим филмовима има различите манифестације и обухвата широк спектар расположења: оно може бити време прве љубави и сазревања, бекства и лутања, злочина, моралне трансгресије, страсти, усамљености.
Рубрика „Критика из прошлости“ доноси текст Милутина Чолића о филму и поводом филма „Празник“ (1967) недавно преминулог редитеља Ђорђа Кадијевића. Чолић је хвалио филм, а критиковао што је, иако је награђен на фестивалима у Пули и Нишу, провео две године у бункеру, па тек онда приказан у Београду и то у периферијском биоскопу. Према оцени Чолића, „Празник“ је један од најбољих дебија у нашем филму, а талентован и осећајан синеаст Кадијевић, већ стартом, назначује контуре једне особене и изразите личности. То је филм о рату, али не његова историографска или општа пројекција, него је у фокусу зло које рат производи у психи човека.
Циклус „Авантуристички филм“ обухвата остварења, како пише Бојан Ковачевић, од најранијих звучних класика до најзначајнијих пустоловина из првих деценија овог века. Разматрајући шта је то авантуристички филм, аутор истиче да су његова темељна мотивацијска и тематска обележја – борба за правду, освета, борба човека с природом, истраживање непознатог, изолованост појединца, његова маргинална позиција у односу на друштво, док на социјалном плану често има наглашену димензију отпадништва, и то углавном не у односу на закон, већ на уобичајене начине живота и привређивања. Својим различитим поджанровима и итерацијама, авантуристички филмови освојили су публику широм света, нудећи бекство од стварности, узбуђење и осећај чудесног.
У другом делу есеја о америчком комичару, глумцу и редитељу Мелу Бруксу, који је овог лета прославио стоти рођендан, Бранислав Ердељановић пише: „Док је за широку публику био смешни лик који гарантује добру забаву, за Холивуд је представљао уносан пројекат који доноси новац на биоскопским благајнама, остајући веран себи и својој екипи и континуирано трагајући за новим изазовима“. Велики успех постигао је филмовима „Продуценти“, „Врућа седла“, „Франкенштајн јуниор“. Исмевао је све, од националсоцијализма до популарне културе 20. века. Његова остварења била су шокантна и успевала су да одушеве, пробуде или збуне публику. Мел Брукс је био пионир пародијске комедије, помажући у постављању темеља за будуће филмове истог или сличног жанра, као и за многе сатиричне ТВ емисије, закључује Ердељановић.
Текст „Између Брене и Хармса“ наслов је есеја Дијане Метлић поводом недавне доделе награде Филмског фестивала у Сопоту – Статуете „Слобода” за животно дело сценаристи и продуценту Јовану Марковићу, који је у богатој каријери продуцирао више од 30 играних и стотину документарних филмова. У његовој филмографији „постоји једна година која изгледа готово невероватно“, 1987. је учествовао у настанку два естетски и идеолошки потпуно различита филма. То су „Хајде да се волимо“ (за који потписује и сценарио), огроман биоскопски хит с Лепом Бреном у главној улози и „Случај Хармс“ Слободана Пешића, црно-бели, визуелно радикалан експеримент о руском авангардном писцу Данилу Хармсу, који је приказан у Кану. Први је антиципирао доминацију естрадног модела културе, други је остао усамљени пример амбициозног ауторског филма који, у времену пред распад земље, није успео да одржи континуитет, закључује ауторка.
Часопис доноси приказ културолошки значајне и врло занимљиве књиге „Филм давне будућности“ аутора Дарка Бајића, настале на основу истоименог документарног филма из 2022. године у режији Синише Цветића, а по идеји Бајића који је био модератор разговора пред камерама, окупивши легенде српске кинематографије Ђорђа Кадијевића, Здравка Шотру, Бору Драшковића и Мишу Радивојевића. Пројекат је започет с циљем очувања огромног искуства доајена домаћег филма, али и ради разговора о актуелном стању седме уметности код нас и у свету, с нагласком на нестанак филмске траке и хиперпродукцију дигиталног садржаја. Богато илустровану књигу објавили су „Службени гласник“ и продуцентска кућа „Магична линија“.
Наставак фељтона по књизи професора Владе Петрића „Конструктивизам у филму: човек с филмском камером“ (Југословенска кинотека и Киноправда институт) доноси одломак „Вертовљеве тешке године“. Петрић пише о очајавању једног од водећих аутора совјетске авангарде Џиге Вертова кад је завладала догма соцреализма. Они који су се успротивили проглашени су за неподобне. Вертов се осећао одбачено и бескорисно. Остатак живота провео је надгледајући продукцију филмских журнала у Централном студију за документарни филм под радним условима који су били антитеза свим његовим младалачким сновима о „истински социјалистичкој” филмској производној задрузи, каква је била радионица Кино-ока.
