Филм великог јапанског редитеља Кенџија Мизогучија „Сестре из Гиона“ (1936), профеминистичка прича о две гејше, биће приказан 8. јуна у Југословенској кинотеци, у оквиру 28. Фестивала нитратног филма.
Мизогучи мајсторски спаја флуидну кинематографију и оштре друштвене коментаре како би испитао животе жена ухваћених између традиционалних дужности и жеље за аутономијом, наводи се у каталогу фестивала.
Легендарни Акира Куросава сматрао је Мизогучија за највећег јапанског редитеља свих времена. Аутор близу стотину филмова започео је 1936. године фазу стваралаштва у којој се бавио женским ликовима из савременог живота, преферирајући употребу дугог кадра. Пратећи судбину две сестре гејше, различитих нарави и светоназора, Мизогучи је створио хаотичан и дезоријентишући портрет љубави, дужности и опортунизма, по сценарију Јошикате Јоде.
Запањујућа флуидност и објективност камере и њеног дубинског кадрирања, иду уз онеспокојавајући поглед на друштво и његове механизме у коме се жене, на рубу социјалне лествице, третирају као обични објекти. Овај филм је демистификовао егзотику и романтичне идеале савременог живота гејши, откривајући неуравнотежену ентропију и пролазност постојања везаног за основну, вештачку причу купопродајне љубави, а освојио је награду „Кинема Јумпо” за најбољи филм 1937. године.
На програму фестивала 8. јуна је и немачки филм „Дивне лажи Нине Петровне“ (1929) у режији Ханса Шварца романтична драма чија се радња дешава у Русији почетком 20. века.
То је био један од последњих немих филмова снимљених у студију „Уфа“, у продукцији Ериха Помера. Љубавна прича са мрачним завршетком и данас изгледа запањујуће, са невероватном сценографијом и изврсним костимима, сценаристичким доприносом Ханса Секељија, и нарочито камером маестралног Карла Хофмана.
Ипак, праве звезде овог питког дела су глумци – млади Франц Ледерер, који је избегавши у Америку, постао Френсис, глумио у десетинама филмова и основао глумачку школу, у којој је предавао све до смрти, у стотој години, као и фантастична Бригит Хелм, која у овој трагедији остварује своје најсуптилније и најемпатичније издање на немом филму.
У поподневном термину приказује се комедија „Синови Норвешке купују ауто“ (1962) Ојвинда Венерода, последњи део серијала о станарима зграде из приградског окружења Осла, са снажним фокусом на родне улоге. То је духовита сатира о заокупљености становника предграђа новим елементом у животу мушкараца – аутомобилом, чији је процват производње, уз изградњу кућа и телевизију, чинио један од три најважнија стуба изградње нове, модерне Норвешке и њеног потрошачког друштва.
