У оквиру 28. Фестивала нитратног филма за 11. јун су најављена још четири интересантна и значајна остварења.

Изузетан италијански редитељ, данас донекле скрајнут, Пјетро Ђерми обожавао је амерички крими и ноар жанр и комбиновао га с неореализмом у филму „Град се брани“ (1951), награђеном на фестивалу у Венецији. Косценариста је био млади Федерико Фелини. Од самог почетка заробљавајући своје ликове лопова у очајничкој, неумољивој судбини, Ђерми представља суморну драму свеприсутне претње и смрти у амбијенту још увек порушене и осиромашене Италије после Другог светског рата.
Савршено водећи глумце (међу којима је и млада Ђина Лолобриђида) уз документаристичку, респектабилну фотографију Карла Монтуорија, Ђерми је црпео инспирацију и из мелодраме и из филм ноара, и са беспрекорним техничким мајсторством трансформисао ово напето дело у мали драгуљ емоција и неизвесности.

„Ђаволова рука“ (1943), једини филм у жанру натприродног и фантазије ветерана Мориса Турнера, снимљен је у окупираној Француској, где су Немци основали продуцентску кућу „Континентал“ да би се правили забавни, неутрални филмови, без политичког или пропагандног садржаја. Заснован на „фаустовском“ миту, сценарио говори о томе како уметник продаје душу ђаволу да би постигао славу. Турнеру је циљ да усади осећај страха наглашавајући конкретне последице фаустовског пакта, а не натприродне моћи ђавола.
Ову стилизовану, барокну, дивљу фантазију, с повременим комичним елементима, одликују супериорна режија, експресионистичка фотографија Армана Тирара, лирска сценографија Андреја Андрејева, евокативна музика Рожеа Диме и блиставе улоге Пјера Френеја као сликара и Пјера Палауа као ђавола.

Пољски филм „Путем судбине“ (1937) је екранизација хваљеног романа „Исцелитељ“ Тадеуша Долеге-Мостовица, у режији Михала Вашинског, на теме губитка идентитета (због амнезије), искупљења и сукоба између модерне медицине и народног лечења. Филм метафорично говори о личном преобликовању и несигурној природи друшвеног статуса, као и о лекарској етици супротстављеној класним поделама, дајући предност саосећајној народној исцелитељској пракси у односу на ароганцију елитне градске медицине. Лик професора Вилчура играо је Казимјерж Јуноша-Степовски, остваривши једну од најупечатљивијих рола своје богате каријере.
Такође, овај филм супротставља руралну и урбану Пољску, како би приказао аутентичност подељеног међуратног друштва, где сеоски живот симболизује истинску заједницу и природну хармонију наспрам градског моралног пропадања, корупције и површности.
Пионир финске кинематографије Теуво Пуро режирао је „Вештичју клетву“ (1927), први фински филм у жанру хорора, преплићући његову језиву причу с темама које су и данас релевантне: класне поделе, сексуално насиље и улога жена. Филм је заснован на роману Ваина Катаје о животу народа Сама у Лапонији и њиховим древним сујеверјима која су опстала до 20. века.
Прича о клетви, злочину, кривици и опроштају наративно тече глатко, уз успешно коришћење флешбекова, али права звезда је дивља лепота Лапоније дата кроз визуелне и идиличне пејзаже у којима је приказан и тежак свакодневни живот овог удаљеног народа. То је узнемирујући и оригиналан филм, једно од најбољих дела финске неме продукције, истиче се у каталогу Нитрата 28.







